јун, 2017

now browsing by month

 

Slučaj Maljić Nebojše starog 44 godine , Rom po nacionalnosti, živi u Leskovcu

Nebojša je mlad čovek, živi u porodici sa suprugom i dva sina, na čiju se pomoć oslanja u životu jer je bolestan sa dijagnozom ”Reductio tumoris maxmilalis” – po nalazu lekara ima gubitke svesti i pamćenja, zabranjeno mu je zamaranje i boravak na suncu. Dana 05.03.2002. godine u Leskovcu u ul.Djuro Salaj, ispred zgrade br.66, oko 14.00 sati policajci saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijat unutrašnjih poslova u Leskovcu, Jovanović Dejan i Stanković Dragan, su Nebojši vezali ruke na ledjima, sredstvima za vezivanje poznatim kao ”lisice” pod optužbom da ih je ometao u vršenju službene dužnosti, mada im je Nebojša predočio da je bolestan, a zatim su pokušali da ga silom uguraju u kola, kojom prilikom mu je jedan od policajaca govorio ”jebem ti majku cigansku” , a jedan policajac ga je pesnicom dva puta udario u glavu na mestu gde je operisan i gde mu je glava otvarana, od kojih udaraca je Nebojša izgubio svest, a policajci su ga po kazivanju očevidaca onesvešćenog sa vezanim rukama, ubacili na zadnje sedište automobila, gde je Nebojša na trenutak došao svesti a zatim opet izgubio svest. Na mestu se zatekao dr Jovica Vučković, lekar Zdravstvenog centra u Leskovcu, inače Nebojšin komšija, koji je Nebojši izvukao jezik iz grla da se ne bi ugušio, i hladio Nebojšu vodom koju je donela jedna susedka, i zamolio policajce da odvezu Nebojšu da bi mu ukazao pomoć, što su policajci odbili u mirno posmatrali scenu, do dolaska policijskog vozila ”marica” kada su Nebojšu odvezali na zahtev pridošlog policajca, nakon čega je dr Vučković Nebojšu odveo u stan da bi mu ukazao pomoć.

Maljić Nebojša

Otpusna lista sa dijagnoznozom bolesti Maljić Nebojše

Epilog: Povodom dogadjaja po prijavi policije i na zahtev Opštinskog javnog tužilaštva u Leskovcu, istražni sudija Opštinskog suda u Leskovcu je protiv Nebojše pokrenuo Istragu rešenjem Ki.br.135/02 od 15.04.2002. godine, za krivično delo Ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti iz čl.23 st.2 u vezi st.1 KZRS, koje u svom obeležju ima i pretnju policiji upotrebom oružja, a u rešenju o istrazi se nikakvo oružje ne pominje. Odbor za ljudska prava je napisao krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu, protiv policajaca koji su Nebojšu zlostavljali, zbog krivičnog dela Zlostava u službi, koju je potpisao Nebojša. Na dan pisanja ovog teksta nije nam poznato da je tužilštvo po prijavi postupalo.

Slučaj Ilić Zorice iz sela Dragovac kod Bojnika

Zorica je 40 godina stara, duševno je bolesna, živi u neuslovnoj i trošnoj kući u fazi propadanja sa ocem Bogosavom i majkom Radmilom.U toku 2001 godine počev od juna pa do 15.10.2001. godine otac Bogosav je Zoricu od 05.00 do 23.00 sati, svakog dana , držao zaključanu u memljivom podrumu porodične kuće, koji je ceo ukopan u zemlju, iznad zemlje se nalazi samo jedan nezastakljeni otvor dimenzija 35×35 cm, koji više podseća na staju, u kome se nalazio i jedan primitivan ležaj na kome je Zorica sedela i spavala. Otac je Zoricu hranio jednom u toku dana, na način što joj je maloj plastičnoj

Izgled podruma u kome je Zorica više meseci bila zatvorena

Lice Zorice nakon njenog izlaska iz podruma

Izgled Zorice nakon zlostavljanja – otečeno uvo i slomljena vilica

posudi ujutru ostavljao neku hranu koju bi nekad pojeli psi ili mačke. U 23.00 sati svakog dana otac je Zoricu odvodio u kuću gde je boravila do 05.00 sati narednog dana kada je opet vodio u podrum. U toku dana i noći otac Bogosav je iz razloga koje nismo uspeli da saznamo, stalno tukao Zoricu nanosivši joj povrede po telu i licu, koje niko nije zbrinjavao, te je Zorica zbog bolova od batina i povreda, te dugotrajne izolacije u mračnom i memljivom podrumu, stalno dozivala i molila za pomoć, a kad su jauci postali nepodnošljivi i za komšije, oni su slučaj prijavili Odboru za ljudska prava u Leskovcu. Po nalogu načelnika leskovačke policije Zorana Stojanovića na lice mesta je izašla patrola policijske stanice u Bojniku i pravnik i psiholog Odbora sa ekipom TV Leskovca koja je slučaj zabeležila kamerom, Zoricu smo zatekli u jadnom stanju, odavala je utisak starice od 70 godina, sa povredama na licu u vidu slomljene vilice, naduvenog uva koje je od otoka bilo potpuno zatvoreno, a prilikom pregleda od strane lekara ustanovljeno je da po telu ima više otvorenih rana koje su zbrinute u Domu zdravlja u Bojniku. Angažovanjem članova Odbora i predusretljivošću osoblja Centra za zbrinjavanje odraslih ”Kuline” kod Aleksinca, za desetak dana smo Zoricu smestili u taj centar za odrasle gde i sada boravi.

Slučaj Miljković Nenada 20 godina starog, iz sela Bukova Glava kod Vučja, Opština Leskovac

Nenad je mlada ličnost, nema oca, živi u kući sklonoj padu, sa duševno bolesnom majkom i poluslepom bakom, cela porodica se nalazi u stanju socijalne nemaštine, jer se svi izdržavaju od novca koji Nenad zaradi radeći na seči drva. Nikada nije osudjivan, ni krivično ni prekršajno. Dana 24.06.2002. godine oko 1030 sati u kuću u kojoj Nenad živi došla su tri policajca Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja unutrašnjih poslova u Vučju, od kojih Nenad jednog oslovljava kao ”Mile barski” , drugog kao ”Pecko”, a trećeg ne poznaje, stavili Nenada u policijski auto i oko 11.00 sati doveli ga u zgradu poličije u Vučju, u sobu dežurnog policajca koji je odmah Nenada ošamario 3-4 puta po licu govoreći mu da prizna da je ukrao novac svom dedi Tošić Stojanu iz sela Nakrivanj, kod Vučja. Nakon toga policajci su Nenada odveli u prostoriju na sprat policijske zgrade, doneli kasetofon, pustili muziku sa kasetofona, a nakon toga je policajac ” Mile barski ” u više navrata sa po nekoliko šamara udarao Nenada po licu, insistirajući da Nenad prizna da je ukrao novac, jer će ga u protivnom odvesti Istražnom sudiji. Nenad je govorio da nije ukrao novac i da nema šta da prizna, a policajac ”Mile Barski” je tada naredio Nenadu da sedne na jednu stolicu, da na drugu stavi noge, a nakon toga policajac je počeo da bezbol palicom udara Nenada po djonovima i tabanima nogu sve dok Nenadu nije pocepao patiku, zatim je naredio nenadu da izuje patike, pa je nastavio da bezbol palicom udara Nenada po golim tabanima nogu, i to u više navrata po 3-4 puta, od čega je Nenad zadobio bolne otekline po tabanima. Batinanju se pridružio i dežurni policajac koji je Nenada u dva navrata otvorenom šakom udarao po licu 2-3 puta, zatim naredio Nenadu da ustane i stane pored prozora prostorije, uhvatio Nenada za grlo prstima desne ruke i na taj način mu podizao glavu naviše, gurajući istovremeno Nenada ka otvorenom prozoru i govoreći mu ”Sisu ti maminu jebem, priznaćeš, skači kroz prozor ali tako da padneš na glavu da pogineš, a ja ću u izveštaj da napišem da si poginuo pri pokušaju bekstva”. Pod batinama i zbog bolova Nenad je priznao da je ukrao prvo 500 dinara, a pod dodatnim batinama priznao je da je ukrao 800 dinara, o čemu je po nalogu policajaca morao da napiše i pismenu izjavu. Nakon toga oko 14.00 sati policajci su Nenada odveli kod navodno oštećenog Tošić Stojana u selo Nakrivanj, koji je policajcima rekao da je u medjuvremenu pronašao novčanik sa novcem za čiji nestanak je prijavio Nenada, i tom prilikom i Nenadu i policajcima pokazo i novčanik i novac, nakon čega su policajci radio vezom javili dežurnom policajcu da pocepa izjavu o priznanju kradje koju je Nenad napisao pod batinama, a oko 1430 sati oslobodili Nenada koji je otišao kod svojih rodjaka u selu Nakrivanj da se umije i opere od krvi koja mu je curila iz nosa. Policajci su Nenadu zabranili da se javlja lekaru radi saniranja povreda po licu i otoka na tabanima, pa ga je tri dana lečila baka.

Miljković Nenad, žrtva torture

Motiv torture je iznudjivanje iskaza od osumnjičenog da je učinio krivično delo ; primenjene metode ”falanga” i ”bastinado”.

Miljković Nenad, ispred kuće

Epilog: Nakon prijavljivanja slučaja Odboru za ljudska prava u Leskovcu, Odbor je obavestio medije koji su slučaj izneli i domaćoj i medjunarodnoj javnosti preko radija ”Slobodna Evropa”, načelnik policije u Leskovcu g.Zoran Stojanović je protiv policajaca podneo krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu zbog krivičnog dela Iznudjivanje iskaza, a protiv policajaca pokrenuo disciplinski postupak kod Disciplinskog suda u leskovačkoj policiji, koji je policajce oslobodio odgovornosti te je načelnik leskovačke policije g.Stojanović napisao žalbu na oslobadjajuću presudu, te se predmet nalazi u postupku kod Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu. U vezi slučaja na BK Televiziji oglasio se i Ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije g.Dušan Mihajlović, saopštenjem da su suspendovani policajci koji su Nenada zlostavljali.

Slučaj Novković Dragiše iz Surdulice

Odbor za ljudska prava u Leskovcu ovaj slučaj prati po ovlašćenju g.Zorana Davinića advokata iz Vlasotinca, koji kao punomoćnik zastupa Dragišu

Dana 22.02.1999. godine u Surdulici u zgradi policije u Surdulici, oko 22.00 sati policajci Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenje unutrašnjih poslova u Surdulici Nenad Stojiljković i Goran Stošić su se iživljavali nad Dragišom na način, što je najpre Stojiljković udario Dragišu pesnicama po glavi 15 –20 puta, a zatim je Dragišu na isti način počeo da batina i policajac Stošić, od kojih udaraca je Dragiši počela obilato da curi krv iz usta i iz nosa i od čega je pao na pod, da bi dok je ležao na podu oba policajca nastavila da ga tuku ali sada na način što su ga bez ikakve kontrole šutirali nogama po celom telu a naročito u predelu bubrega. To je trajalo desetak minuta. Policajci su prestali da ga tuku kada je naišao njihov komandir koga Dragiša zna kao Tomu, koji je videvši obilje krvi na podu kancelarije i po Dragišinoj odeći, naredio policajcima Stošiću i Stjiljkoviću da odvedu Dragišu do umivaonika da se umije. Na putu do umivaonika u hodniku je iza Dragiše ostajao trag od krvi. Nakon toga su mu policajci dozvolili da napusti zgradu policije. Na putu kući Dragiša je dva puta povraćao i bio na granici da izgubi svest.
Od batinanja u zgradi policije u Surdulici, po dolasku kući Dragiša i njegovi ukućani su konstatovali da Dragiša po celom telu i na licu ima hematome i otekline, da mu je celo telo bilo ukočeno, da ima jake bolove u predelu bubrega, u kolenu i glavi, na jedno uvo nije čuo, da je imao slomljen jedan zub gore levo u prednjem delu gornje vilice, naprslinu nosa i isepanu usnicu, zbog čega je medicinski zbrinut najpre na Hirurškom odeljenju bolnice u Surdulici, a zatim i u bolnici u Vranju. Od Hirurškog odeljenja bolnice Zdravstvenog centra u Surdulici dana 07.06.1999. godine dobio je lekarsko uverenje da je kritičnom prilikom zadobio TEŠKE TELESNE POVREDE sa trajnim smanjenjem sluha u desnom uhu. Iz lekarskih nalaza smo utvrdili neverovatan podatak da je Dragiša pregledan od strane lekara 23.03.1999. godine, da o tome poseduje lekarski nalaz br.869 u kome je konstatovana dijagnoza: Faringitis acuta katarus tube desno, da mu je data terapija i zakazan kontrolni pregled za 7-10 dana, a da je Vojska Jugoslavije dan nakon pregleda dana 24.03.1999. godine, Dragišu mobilisala i odvela u rat na Kosovo, bolesnog i sa teškom telesnom povredom.
Motiv ovog zverstva je povredjena sujeta policajaca zbog činjenice da se Dragiša žalio na njihov rad njihovom starešini.
Epilog: Policajci su protiv Dragiše kao svoje žrtve pokrenuli krivični postupak koji je, na sreću, obustavljen. Načelnik policije u Surdulici Dragan Stanković je obavestio Dragišu da protiv policajaca Stošića i Stojiljkovića neće pokretati disciplinski postupak. Dragiša je kao oštećeni dana 12.06.1999. godine podneo krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Surdulici protiv policajaca Stošića i Stojiljkovića zbog krivičnog dela Teška telesna povreda, koje je Istražnom sudiji Opštinskog suda u Surdulici stavilo zahtev za sprovodjenje istrage protiv navedenih policajaca, Istražni sudija je po zahtevu otvorio istragu Ki.br.21/99 koja ni nakon tri godine nije okončana, a po zakonu je morala biti okončana za 6 meseci, tako da policajci nisu ni optuženi ni osudjeni.

Slučaj Jović Saše, 24 godine star, iz sela Polom kod Vladičinog Hana

Jović Saša, je mlado i hendikepirano lice, 60% je gluv na oba uva, boluje od bolesti nazvane ”kokošje slepilo” – u sumrak i noću uopšte ne vidi, 1997. godine mu je majka umrla, a nakon toga ga je napustio i otac, tako da živi sa bratom i bratovom suprugom koji o njemu i brinu, a deo novca zaradjuje za život fizičkim radom u poljoprivredi – okopava vinograde i njive.
Dana 04.04.2000. godine oko 14.00 sati policajci Odeljenja unutrašnjih poslova u Surdulici, Borisov Dejan i Marković Miljan, doveli su Sašu u zgradu policije u Surdulici pod optužbom da je iz kuće jedne porodice koja se takodje preziva Jović i sa čijim je sinom dobar drug. Policajaci su insistirali da Saša prizna da je ukrao to zlato, a Marković je Saši naredio da ispruži ruke sa otvorenim dlanovima naviše, pa je počeo službenom palicom da Sašu udara po dlanovima, nadlakticama ruku i butinama na nogama, udarivši ga tridesetak puta, tako da je Saša od bolova počeo da plače i moli Markovića da ga ne tuče jer nije ukrao zlato te nema šta da prizna. Nakon toga je treći policajac koji se zatekao u kancelariji za koga Saša zna da je iz sela Romanovce, počeo da viče na Sašu da prizna kradju preteći mu batinama. Da bi ga zatim i taj policajac na isti način tukao kao i policajac Marković, s tim što ga je policajac iz Romanovca udario palicom oko 50 puta. Nakon toga i policajac Borisov Dejan je na isti način 5-6 puta službenom palicom udarao Sašu da bi mu iznudio priznanje da je izvršio kradju. Nakon toga je u policiju doveden sin iz porodice Jović kojoj je ukradeno zlato koji je policajcima rekao da nikada nije tvrdio da je Saša ukrao zlato iz njihove kuće, već da je Saša samo jedna od osoba koja je tog dana dolazila u njihovu kuću, nakon čega su policajci oko 18.00 sati dozvolili da napusti stanicu policije. Jović Saša ima lekarsko uverenje da je prilikom batinanja u zgradi policije u Surdulici zadobio Lake telesne povrede. Kako nam je Saša rekao dlanovi ruku i nadlaktice su mu nakon batinanja bili natečeni, a u rukama i danas oseća slabost.

Jović Saša, žrtva torture

Motiv policijske torture nad Sašom je bio da se od Saše silom izvuče priznanje da je počinio kradju koju nije učinio.
Odbor za ljudska prava u Leskovcu i JUKOM zastupaju Jović Sašu, pred Opštinskim tužilaštvom u Surdulici kome smo podneli krivičnu prijavu Kt.br.224/01 protiv policajaca iz Surdulice koji su ga zlostavljali zbog krivičnog dela Iznudjivanje iskaza, i pred Opštinskim sudom u Surdulici u krivičnom predmetu K.br.231/00 protiv navedenih policajaca zbog krivičnih dela Laka telesna povreda i Zlostava u službi. Po predmetima se ne postupa efikasno i slučajevi još uvek nisu okončani.

Slučaj Ivana Gašića, raseljenog lica iz Gnjilana sa Kosova, 24 godine star, sa boravištem u Vladičinom Hanu

Ivan Gašić je lice koje je zbog ratnih dejstva došlo sa majkom i sestrom u Vladičin Han iz Gnjilana na Kosovu. Otac mu je ubijen na kućnom pragu. Dana 24.11.2001. godine oko 00.30 sati policijska patrola policije iz Vladičinog Hana je Ivana iz Diskoteke Doma kulture u Vladičinom Hanu, gde je pio kafu, odvela u zgradu policijske stanice u Vladičinom Hanu, gde je zatekao policajca u civilu Radovanović Aleksandra koji je sa Ivanom jedan sat

Posledice torture na licu Ivana Gašića

ranije započeo tuču u kafiću ”Green club” u Vladičinom Hanu i konobara iz tog kafića, čije ime ne zna, nekoliko policajaca i jednog policijskog oficira sa činovima, za koga je kasnije saznao da se zove Goran Radovanović, pomoćnik načelnika policije u Vladičinom Hanu i da je bliski rodjak policajca Aleksandra Radovanovića. Pomoćnik načelnika policije Goran Radovanović je naredio Ivanu da sedne na stolicu, a ostalima da napuste kancelariju, da bi zatim bez povoda udario Ivana pesnicom u glavu od kog udarca je Ivan pao na pod kancelarije, a pomoćnik načelnika Radovanović je dok je Ivan ležao na podu, počeo da kako Ivan navodi ”krvnički” i nekontrolisano Ivana šutira nogama, po glavi i celom telu na koji način je Ivanu iscepao gornju usnu sa unutrašnje strane, povredio mu nos te je iz tih povreda Ivanu obilno curila krv, natekla mu je leva strana lica a ispod levog oka pojavio se veliki otok koji je Ivanu zatvarao oko, imao je bolove po celom telu i glavi od čega je počeo na momente da gubi svest. Dok ga je tukao pomoćnik načelnika policije je Ivana vredjao psujući mu ”majku kosovarsku”. Nakon toga je pomoćnik načelnika policije Radovanović naredio policajcima da Ivana odvedu u susednu prostoriju, što su oni i učinili i naredili Ivanu da sedne na klupu pored zida ispred koje se nalazio sto. Za njima je u prostoriju ušao pomoćnik načelnika policije Radovanović, gurnuo sto Ivanu na grudi, pribivši ga na taj način uza zid, popeo se na sto i nogom šutnuo Ivana u glavu, kada je pokušao da ponovi – Ivan je da bi se zaštitio podigao ruke, a policijski oficir Radovanović je Ivana dva puta šutnuo u ruke, a zatim napustio kancelariju. Jedan sat nakon dovodjenja policajci su Ivanu uručili Rešenje o zadržavanju u policiji koje je potpisao pomoćnik načelnika Radovanović. Od batina Ivan je obilno krvario, povećao mu se otok glave, gubio je svest i osećao mučninu i tražio od policajaca da ga odvedu lekaru, što su oni odbijali sve do 0630 sati kada je počeo da kolabira, te su ga policajci odveli najpre u Dom zdravlja u Vladičinom Hanu, a zatim je prebačen u Bolnicu u Vranju gde mu je ušivena rana na ustima i medicinski zbrinut na drugi način, a u popodnevnim časovima 25.11.2001. godine pušten na kućno lečenje.

Ivan Gašić u Bolnici u Vranju neposredno nakon zlostavljanja

Policija u Vladičinom Hanu je protiv Ivana podnela krivičnu prijavu, po kojoj je Opštinsko tužilaštvo u Vladičinom Hanu pokrenulo krivični postupak pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu K.br.236/01, zbog navodnog nanošenja lake telesne povrede policajcu u civilu Radovanović Aleksandru; postupak je obustavljen.
Odbor za ljudska prava Leskovac i JUKOM Beograd su kao zastupnici oštećenog Ivana podneli krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Vladičinom Hanu, protiv pomoćnika načelnika policije u Vladičinom Hanu Radovanović Gorana zbog krivičnog dela Zlostava u službi učinjenog na štetu Gašić Ivana. Prijava nosi broj Kt.br.230/01 po kojoj tužilaštvo, koliko je nama poznato, ne postupa.

Slučaj Nešić Grozde iz Leskovca

Nešić Grozda je majka Živković Nenada. Dana 30.05.2001. godine gospodja Nešić je došla u svoju kuću u Leskovcu u ul.Vase Pelagića br.22, i u kući zatekla pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata unutrašnjih poslova u Leskovcu, Dragana Cenića i Nebojšu Vulića ili Vukašinovića, koji su u kuću ušli bez naredbe za pretresanje i bez znanja i dozvole gospodje Nešić. Tom prilikom, policajac Cenić je gospodju Nešić otvorenom šakom dva puta udario po ramenima i jednom u glavu u predelu slepoočnice, uhvatio je rukama i počeo da je gura ka izlaznim vratima kuće sa namerom da je izbaci iz njene kuće, govoreći joj ’’Šta ćes ti ovde, sin ti je lopov” pa je gospodju Nešić na taj našin na silu izbacio iz njene kuće. Nakon toga je došao policajac leskovačke policije Todor Cvetkovski, sa dva mladja policajca, uhvatio rukom za uvo gospodju Nešić i počeo da joj uvrće uvo do te mere da je gospodja Nešić, od bola počela da jauče.

Gospodja Nešić pored svog sina Živković Nenada u bolnici ZC Leskovac

Dana 30.05.2001. godine službenici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata unutrašnjih poslova u Leskovcu, Cenić Dragan, Todor Cvetkovski i Nebojša Vučković u Leskovcu u ul.Niškoj zaustavili su putničko vozilo kojim je upravljao Živković Nenad, koji je inače sin gospodje Nešić Grozde, inspektor Cenić je tada prišao vozilu u kojem se nalazio Živković otvorio vrata kraj Živkovića i bez ikakvog povoda počeo da tuče Živkovića na način što ga je pesnicama 7-8 puta udario po glavi, grudnom košu i ledjima, a jednom ga je i nogom šutnuo u donji zglob leve noge od čega je Nenad dobio povredu u vidu oguljotine. Nakon toga je inspektor Cvetkovski počeo da tuče Nenada na isti način kao inspektor Cenić zadavši pri tome Nenadu 5-6 izuzetno jakih udaraca po glavi, grudnom košu i ledjima, a zatim je inspektor Cvetkovski na silu izvukao Nenada iz kola, kojom prilikom je Nenadu iscepao majicu, kada se Nenad oteo inspektoru i trčeći, pobegao kod dede Nešić Kostadina u Leskovcu ul.Trajka Stamenkovića br.10 a, gde je počeo da oseća mučninu i da gubi svest, zbog čega je kolima odvezen i smešten na Intenzivnu negu Hirurškog odeljenja Bolnice u Leskovcu gde je zadržan do 05.06.2001. godine, kada je pušten na kućno lečenje. Poseduje lekarsko uverenje da je zadobio LAKE TELESNE POVREDE.

Motiv batinanja je, kako nam je rekao, namera inspektora Cvetkovskog i Cenića da ga batinama prinude da vrati novac, koji navodno duguje ženi sa kojom je duže vremena vanbračno živeo. Takodje nam je preneo da je ta žena inspektorima platila da bi od Nenada iznudili novac.
EPILOG: Po našem saznanju inspektori su disciplinski kažnjeni novčanom kaznom, Odbor i JUKOM su preuzeli da Nenada i gospodju Nešić zastupaju kao oštećene, te smo podneli krivičnu prijavu protiv inspektora policije Cenića i Cvetkovskog. Krivični postupak se vodi protiv inspektora kod Opštinskog suda u Leskovcu kao K.br.537/01. Karakteristično je da inspektori i njihove kolege, prema informacijama koje dobijamo od oštećenih Nenada i Grozde, vrše pritisak na očevice dogadjaja da ne svedoče na sudu ili da ne govore istinu. Dogadjaj su propratili mediji; imamo video zapis Nenadovog boravka u bolnici sa izjavom lekara.

Slučaj Mirjane Savić iz sela Vlasina Rid na Vlasinskom jezeru, Opština Surdulica

Mirjana Savić je devojka, koja radi kao recepcionar u hotelu ’’Vlasina” na Vlasinskom jezeru. Dana 25.12.2000. godine, u večernjim časovima u hotelu nije bilo struje niti gostiju, te je Mirjana sa svojim kolegom Goranom Vučkovićem, pila kafu u hotelskoj sobi koju koristi za noćenje kad usled nevremena i velikih snegova ne može da stigne do sela u kome živi. Oko 2115 sati vrata sobe su se sa treskom otvorila, a u sobu su uleteli, pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja unutrašnjih poslova u Surdulici Boban Stamenković zvani ’’Džin” u uniformi, i besposličar Cvetković Nenad zvani ”Džafa” ranije već bio tri godine u zatvoru zbog silovanja, oboje iz sela Zagužanja Opština Surdulica, i pretećim tonom naredili kuvaru Vučkoviću da napusti sobu što je isti odmah i učinio. Kada je kuvar napustio sobu Stamenković i Cvetković su počeli da tuku Mirjanu, udarajući je pesnicama po glavi i celom telu i istovremeno joj govoreći pretećim tonom ”sada ćemo da te jebemo”. U jednom trenutku Mirjana se otrgla od siledžija i pokušavajući da pobegne skočila na krevet, ali su je siledžije opet dohvatile i svukle sa kreveta na pod sobe, i nastavile da je tuku udarajući je pesnicama po glavi i celom telu, istovremeno su je nogama šutirali po ledjima i grudima, od  čega je Mirjana zadobila povrede u vidu krvnih podliva po celom telu, i bolove u ledjima i grudima, od kojih je glasno jaukala, zapomagala i doživala u pomoć. Da bi sprečio Mirjanu da zapomaže pripadnik        srpske policije Stamenković je uzeo vunenu čarapu i stavio je Mirjani u usta i zatim su oboje počeli da joj čarapu guraju u usta, tukući je istovremeno. U jednom trenutku kada je počela da se guši Mirjana je uspela da pokretima glave i jezikom izbaci čarapu iz usta, a u tom trenutku je Cvetković rekao Stamenkoviću: ”Badžo daj pištolj da je ubijemo”. Radi razumevanja ovih reči dajemo objašnjenje da su Cvetković i Stamenković oženjenjeni dvema rodjenim sestrama, čija je majka službenik policijske stanice u Surdulici.

Mirjana Savić neposredno nakon zlostavljanja

Vunena čarapa koju su siledžije stavili Mirjani u usta i njena krv na tepihu

Nakon tih reči Stamenković je iz futrole izvadio službeni pištolj, i otvor cevi prislonio Mirjani na grlo. Osetivši dodir cevi pištolja na grlu Mirjana je od straha izgubila svest. Ne zna koliko je bila bez svesti, u trenutku kada se osvestila  primetila je da je sva mokra od pojasa do kolena, jer se kako nam je rekla od straha i batina, najverovatnije pomokrila, ali ne isključuje mogućnost da su siledžije po njoj urinirale dok je bila u nesvesti, da joj je majica izvučena iz pantalona i zadignuta na grudima, da je bila po celom telu krvava od krvi koja joj je curila iz razbijenog nosa, iz ustiju jer su joj usne sa unutrašnje strane ispucale, iz posekotine iza uva na glavi i iz usne školjke, jer su joj siledžije, dok su je tukli, isčupali nausnicu iz usne školjke. Čim je Mirjana došla svesti Cvetković i Stamenković su nastavili da je tuku pesnicama i nogama, u jednom trenutku Mirjana se ponovo otrgla i pokušala da pobegne, ali su je siledžije stigle, uhvatile i pribile uz zid sobe gde ju je držao Cvetković, dok je Stamenković pokušao da otvori vrata sobe da bi Mirjanu bacili sa terase, a kada mu to nije uspelo jer su vrata zapela za tepih, Stamenković se vratio do zida i dva puta Mirjanu pesnicom udario u glavu, od čega joj je glava udarala o zid, a krv iz nosa, uva i ustiju je isprskala zid, posteljinu i cevi radijatora i tepih na podu sobe. Na njeno zapomaganje Cvetković joj je rekao ’’Ćuti kurvo, jebaću ti mamicu, pokazaću ti zašto sam došao” i nastavio da je tuče na način da joj je glava udarala o cev radijatora, na kome su ostajali tragovi krvi, dok joj je krv obilno curila iz nosa i ustiju. U medjuvremenu je Stamenković izašao iz sobe i stajao ispred vrata te je na taj našin sprečio Mirjaninu koleginicu Žaklinu Milošević da udje u sobu da bi pomogla Mirjani. Nakon svega Cvetković je prestao da tuše Mirjanu, naredio joj da obriše krv sa zidova sobe i cevi radijatora, preteći joj da će je u suprotnom naterati da poliže krv i da ne sme da pokreće krivični postupak protiv njega i Stamenkovića, jer im tašta radi u policiji, da je Stamenković radnik policije, da su bliski sa načelnikom policije Draganom Stankovićem i lokalnim moćnikom koga su označili kao ’’Sumaren” te da njena inicijativa da ih krivično goni neće imati svrhe. U jednom trenutku kada je Mirjana Cvetkoviću rekla da i on ima decu i da ne bi voleo da njih neko tuče na ovaj način, Cvetković je zamahnuo pesnicom da je udari u glavu, Mirjana je instiktivno pomerila glavu u stranu tako da je Cvetković pesnicom udario u vrata plakara, a od siline udarca napravio rupu u vratima a zatim napustio sobu. Nakon toga u sobu su ušli Žaklina Milošević i još jedan radnik hotela koga označava kao ’’Zlatana” koji su je videli krvavu i svu u ranama, i kojima je rekla šta joj se dogodilo. Nakon toga su pozvali dežurnu službu policije u Surdulici da bi došli na uvidjaj, ali je surdulička policija odbila da izadje na lice mesta. Oko 23.00 sati i upravnik hotela je pozvao policiju u Surdulici, ali je policija i na njegov poziv odbila da dodje na uvidjaj. Dana 26.12.2000. godine upravnik hotela je Mirjanu odvezao u Bolnicu u Surdulici gde je zadržana na hirurškom odeljenju do 28.12.2000. kada je puštena na kućno lečenje.

Tragovi krvi na zidu sobe

Krv na peškiru

Povrede ustiju

Motiv ovog nedela nije nam do kraja saopštila Mirjana, ali iz onog što su joj siledžije govorile ulazeći u sobu i iz činjenice da joj je odeća bila zadignuta na grudima kada je došla svesti, Mirjana smatra da je cilj siledžija bio da je siluju. Kao posledicu zlostavljanja Mirjana je zadobila TEŠKE TELESNE POVREDE sa trajnim štetnim posledicama u vidu oštećenja sluha najpre 19% a zatim i 21%,noćnih mora i strahova, godinu dana je bila na bolovanju.

EPILOG: Načelnik policije u Surdulici Dragan Stanković nije hteo da pokrene disciplinski postupak protiv pripadnika policije – siledžije Bobana Stamenkovića, pa je to učinio načelnik policije u Vranju. Disciplinski sud u Vranju je Stamenkoviću izrekao disciplinsku meru prestanak radnog odnosa, na koju se Stamenković žalio Višem disciplinskom sudu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji mu je kaznu preinačio tako što ga je za navedeno nedelo kaznio NOVČANO, tako da i dalje radi u policiji. Krivični postupak protiv Stamenkovića i Cvetkovića kod Opštinskog javnog tužilaštva pokrenut je na inicijativu oštećene Mirjane, a tek nakon toga, kako nam je rečeno u Opštinskom tužilaštvu u Surdulici stigla je krivična prijava koju je protiv Stamenkovića i Cvetkovića podnela policija u Surdulici. U medjuvremenu su siledžije tužile sa tri tužbe svoju žrtvu Mirjanu za kr.delo Klevete, što je slučaj iznela u javnost i navodno im povredila čast i ugled. Po svim tužbama kod Opštinskog suda u Surdulici vodi se jedinstveni postupak pod brojem K.br.71/o1 u kome na optuženičku klupu istovremeno sede i siledžije i njihova žrtva, sudilo je veće sudije Vladislava Fustića koji je u toku postupka bio toliko pristrasan i kršio zakon na štetu Mirjane, da je u to vreme zamenik Opštinskog tužioca u Surdulici Danijela Trajković protiv njega podnela krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Vranju, za krivično delo Kršenja zakona od strane sudije a Istražni sudija Okružnog suda u Vranju je protiv sudije Fustića pokrenuo i Istragu za navedeno delo i kr.delo Primanje mita, što su objavili mediji u Srbiji, a postupak od tada stoji u mestu i sud po njemu ne postupa.

Iskidana ušna školjka i posekotina na glavi

U devetom mesecu 2001. godine o slučaju smo obavestili Ministra srpske policije g.Mihajlovića, koji je reagovao tek u JUNU mesecu 2002. godine, poslavši dva inspektora policije da razgovaraju sa Mirjanom. Slučaj prate Komitet pravnika za ljudska prava Beograd, Centar za torturu Beograd i Medjunarodna mreža pomoći IAN. Slučaj je izuzetno dobro propraćen u javnosti. Imamo video zapis sa Mirjaninom izjavom.

Slučaj Mihajlović Dragana iz Leskovca

Mihajlović Dragan je trgovac cigaretama i sličnom robom, koju prodaje u sopstvenoj trafici. Dana 18.11.2000. godine, više policajaca Sekretarijata za unutrašnje poslove u Leskovcu, medju kojima je bio i policajac u civilu Zdravković Boban sa kojim je Dragan neposredno pre toga imao verbalni sukob na ulici u toku koga je Boban pesnicom udario Dragana u predelu oka, nanevši mu pri tome povredu u vidu posekotine, doveli su Dragana u zgradu policije u Leskovcu i vezali metalnim ”lisicama” za klupu u hodniku zgrade policije, na način što je jedan kraj ”lisica” bio fiksiran za klupu, a drugi kraj oko zgloba Draganove desne ruke. Nakon toga su Zdravković Boban i još nekoliko policajaca, koje Dragan ne poznaje, najpre počeli da vredjaju Dragana, a nakon toga su svi počeli da Dragana tuku, na način što su ga udarali pesnicama i po glavi i celom telu, nogama ga šutirali po glavi i ostalim delovima tela, a službenim palicama su ga udarali po rebrima, grudnom košu, nogama. Od batina Dragan je izgubio svest. Kada je došao svesti, kroz poluzatvorene oči, video je da je i dalje vezan, da se nalazi na betonu pored klupe za koju je bio vezan u polusedećem – poluležećem položaju, da se ispod i okolo njega nalazi ogromna lokva krvi, nije mogao da diše jer mu je nosna hrskavica bila dislocirana, iz nosa mu je curila krv a iz usta je pljuvao krv i osećao je strahovite bolove po telu, jer je ispod očiju imao ogromne krvne podlive, po celom telu uzdužne hematome od udaraca službenim palicama, vidljive na fotografijama. U zgradi policije, vezan za klupu u hodniku sa povredama držan je od 21.00 sati dana 18.11.2000. godine do 09 30 sati dana 19.11.2000. godine, kada je pušten na slobodu. Lekaru nije vodjen, rešenje o zadržavanju u policiji mu nije dato, a prilikom puštanja na slobodu policijski inspektor mu je naredio da kaže da je povrede zadobio u uličnoj tuči.

Uzdužni hematomi na telu Mihajlovića nastali od udaraca policijskim palicama

Dragan poseduje lekarsko uverenje u kome piše da je zadobio LAKE TELESNE
POVREDE ”u tuči”.
Motiv zlostavljanja: Dragan je bio konkurent u prodaji cigareta policajcima Sekretarijata unutrašnjih poslova u Leskovcu, Zdravković Saši i Zdravković Bobanu koji su takodje prodavali cigarete u Leskovcu preko vlasnika trafike ”Beli” u Leskovcu.
Epilog: JUKOM i Odbor za ljudska prava u Leskovcu u ime i za račun Dragana kao oštećenog, protiv policajaca Bobana i Saše pokrenuli su krivični postupak kod Opštinskog suda u Leskovcu koji se vodi pod brojem k.br.25/01. Nije nam poznato da su policajci disciplinski kažnjeni niti da je protiv njih vodjen disciplinski postupak.

Slučaj Mitrović Božidara iz Leskovca

Mitrović Božidar je penzionisani potpukovnik Vojske Jugoslavije. Dana 01.02.2000. godine u Leskovcu u 14.00 sati, podpukovnik Mitrović se sa svojom suprugom nalazio ispred ulaza u zgradu Komande Vojske Jugoslavije u Leskovcu, gde su ih pre toga na silu iz zgrade izbacila dva vojnika Vojske Jugoslavije, gde su otišli da se raspitaju zašto vojnobezbedonosni organi Prištinskog korpusa, koji su bili smešteni u podrumu zgrade Komande, nakon povratka sa Kosova, uništavaju stvari iz Mitrovićevog pokućstva, koje su bile smeštene u jednoj prostoriji u podrumu. Nakon toga iz zgrade su izašla dva majora vojnobezednosnih organa Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije i to Grbović Aleksandar i Nešić Žarko, uhvatili Božidara za ruke i protivno njegovoj volji, dok se protivio i protestvovao zbog takvog postupka, majori su na silu podpukovnika uvukli u zgradu Komande VJ, u njihove prostorije sa rešetkama na prozorima gde je ranije bila arhiva Teritorijalne odbrane, gurnuli podpukovnika prema stolici i naredili mu da sedne, i da dâ izjavu. Nakon toga je u prostoriju ušao pukovnik Stevan Djurović, načelnik i glavnokomadujući vojnobezbedonosnih organa Prištinskog korpusa, uhvatio rukom za grudi podpukovnika Mitrovića, uneo mu se u lice govoreći mu ”Oćeš da sedneš ili ne”. Zatim je major Grbović, potpukovnika Mitrovića uhvatio za levu ruku i počeo da uvija ruku, i istovremeno zamahnuo nogom da bi podpukovnika Mitrovića šutnuo u donji deo stomaka, na šta je Mitrović pokušao da se zaštiti pa ga je major Grbović šutnuo nogom u koleno leve noge, da bi nakon toga Grbović kolenom leve noge udario Mitrovića u donji deo stomaka nakon čega je potpukovnik Mitrović od bolova počeo da jauče i da doziva vojnike iz hodnika zgrade da bi mu pomogli, rečima ”Vojsko biju me, upomoć”. U batinanje se tada uključio i pukovnik Djurović, koji je pesnicom leve ruke počeo da boksuje potpukovnika Mitrovića u predelu iznad karlične kosti sa leve strane udarivši ga u tom predelu više puta pesnicom, a major Grbović je istovremeno Mitrovica pesnicom udarao u levu stranu glave u predelu levog uha, od kojih udaraca je Mitrović počeo na momente da gubi svest, dok je u medjuvremenu neprestano dozivao u pomoć. Nakon toga su Grbović i Djurović gurnuli Mitrovića da bi pao prema fotelji sa metalnim konstrukcijama, kojom prilikom je major Nešić, koji je ceo dogadjaj posmatrao, u pokušaju da zadrži Mitrovića da ne bi glavom udario u zid, metalnim lisicama koje je držao u rukama, ogrebao Mitrovića po glavi kojom prilikom je iz rane počela da curi krv. Mitrović je tom prilikom pao na pod prostorije, imao je bolove u ledjima i u predelu oko pojasa, a iz nosa i ustiju mu je curila krv. U trenutku kada je potpukovnik Mitrović rekao majoru Grboviću da bi trebalo da se stidi, što zlostavlja sebi nadredjenog starešinu po činu i lice koje može da mu bude otac, major Grbović je potpukovnika Mitrovića uhvatio rukama za odeću na grudima i potpukovniku Vojske Jugoslavije u penziji, Božidaru Mitroviću, pljunuo u lice a zatim napustio kancelariju. Prilikom batinanja nestao mu je časovnik sa ruke, a od metalne brazletne od časovnika imao je krvavi podliv na ruci dok su mu dugmeta na košulji bila pokidana. Nakon batinanja potpukovnika Mitrovića pregledao je garnizonski lekar , kapetan prve klase čije ime i prezime ne zna, a bez njegovog odobrenja fotografisao ga je fotograf vojne kriminalističke policije Zoričić Slavoljub. Potpukovnik Mitrović pušten je na slobodu u 1840 sati dana 01.02.2000. godine. Nakon skoro pet časova protivpravnog zadržavanja. O zadržavanju mu nije uručeno rešenje. Nakon toga javio se civilnim i vojnim zdravstvenim ustanovama od kojih je dobio lekarsko uverenje da je prilikom batinanja zadobio LAKE TELESNE POVREDE, i odgovarajuću prateću dokumentaciju.
Motiv zlostavljanja je da bi se Mitroviću osvetili što je kod nadležnih vojnih vlasti protestvovao, što su vojnobezbedonosni organi Prištinskog korpusa iz podrumske prostorije u zgradi Komande VJ u Leskovcu izbacili kućanske stvari Mitrovićeve, koje je tu držao sa odobrenjem predpostavljenog komandanta, obzirom da nije imao adekvatno rešeno stambeno pitanje, a u prostoriju uneli ”robu” donetu sa Kosova.
Epilog: Major Grbović je u medjuvremenu napredovao u vojsci Jugoslavije i postao najmladji pukovnik, dobio je Orden viteškog mača, dok ga je Vojni sud u Nišu, presudom K.br.31/01 od 11.10.2001. godine, osudio na novčanu kaznu od 3000 dinara ili 50 Evra, za krivično delo Laka telesna povreda koju je prilikom batinanja naneo potpukovniku Mitroviću. Na visinu kazne žalio se podpukovnik Mitrović Vrhovnom vojnom sudu, koji do danas po žalbi ne rešava. Vojno tužilaštvo u Nišu ne postupa ni po krivičnoj prijavi koju je potpukovnik Mitrović, uz pomoć Odbora za ljudska prava Leskovac i JUKOM-a, podneo protiv Grbovića i Djurovića zbog krivičnog dela Protivpravno lišenje slobode iz Saveznog krivičnog zakona.

Tragovi vezivanja na Draganovoj ruci