Slučaj Mihajlović Ivice iz sela Suva Morava, Opština Vladičin Han

Slučaj je Odboru za ljudska prava u Leskovcu i kancelariji JUKOM-a pri tom Odboru dana 14.01.2002. godine, prijavio Ivicin otac Mihajlović Vlastimir koji navodi da se Ivica po presudama Okružnog suda u Vranju K.br.3/99 od 12.02.1999.godine i po presudi Opštinskog suda u Vladičinom Hanu čiji broj nemamo, osudjen na zbirnu kaznu zatvora od 15 godina za krivično delo Ubistva Vranić Mioljke iz Suve Morave, te krivičnog dela Neovlašćeno držanje eksplozivnih materija i krivično delo Izazivanje opšte opasnosti, i da se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, da ima lični broj 1536, da pre toga nije ni osudjivan niti krivično gonjen, da je u zatvor stavljen sa 19 godina. Dalje navodi da je Ivica u Kazneno popravnom zavodu u Nišu od strane zatvorskih vlasti često i u kontinuitetu izložen mučenju, svirepom i nečovečnom postupanju, kojim se vredja njegovo ljudsko dostojanstvo, da je u izolaciji jednom bio trideset dana i da je u uslovima izolacije od strane zatvorskih službenika zverski pretučen, od batina je toliko zapomagao da je veliki broj zatvorenika to čuo, da su povrede koje je tom prilikom zadobio po glavi i telu, bile takve prirode da je njihove tragove video i Vlastimir prilikom posete Ivici nakon njegovog izlaska iz izolacije, da je tom prilikom iz Ivicinog nosa curio gnoj iz hematoma koji je od batina Ivica zadobio u prednjem čeonom delu sa unutrašnje strane glave, od čega se oko Ivice širio nesnosan smrad. Ivica je tom prilikom ispričao Vlastimiru da su povrede koje su mu u izolaciji zadali zatvorski službenici bile takve da su iziskivale Ivicino odvodjenje u bolnicu kojom prilikom je Ivica pokušao da pobegne, a zatvorski službenici su na njega pucali. Takodje Vlastimir navodi da su zatvorske vlasti Ivicu u više navrata stavljale u izolaciju u trajanju od 5-30 dana da je u izolaciji zverski prebijan, da su jednom prilikom zatvorske vlasti ostavile Ivicu da u izolaciji potpuno nag 5 dana leži vezan za metalni krevet bez dušeka i posteljine, bez hrane, te je Ivica nakon izlaska iz izolacije bio sav iznemogao što je Vlastimiru potvrdio i Ivicin vaspitač u zatvoru koga označava kao Sinišu Nikolića. Zbog torture koja je prema njemu vršena u kazneno popravnom domu u Nišu i nesnosnih uslova boravka zbog kojih je izbijala i pobuna u toj ustanovi, kao i zbog namere zatvorskih vlasti da Ivicu fizički i psihički unište iz razloga koji predstavljaju pozadinu ivicinog zatvaranja, Ivica je iskoristio priliku koja mu se slučajno ukazala ili koju su mu namestile zatvorske vlasti da pobegne iz niškog KPZ, o čemu je pisao i dnevni list “Nacional”, kome se Ivica navodno, nakon bekstva javio pismom, u broju od 23-24.02.2002 godine, u šta Ivicin otac Vlastimir sumnja uveren da su navodno bekstvo iz zatvora inscenirale iste osobe koje su bile dovoljno moćne da Ivicu nevinog smeste u zatvor, sa ciljem da bude ubijen ”prilikom pokušaja bekstva”. Na ovaj zaključak ga navodi i činjenica da mu upravnik KPZ u Nišu nije rekao da je na Ivicu pucano prilikom pokušaja bekstva, da je za tu činjenicu saznao od policajaca iz policije u Vladičinom Hanu koji su dolazili u porodičnu kuću Mihajlovića nakon Ivicinog bekstva iz zatvora.
Ovim povodom Odbor za ljudska prava je aktom od dana 20.02.2002. godine, zamolio Upravu za izvršenje zavodskih sankcija pri Ministarstvu pravde Republike Srbije, da ispita navode Mihajlović Vlastimira u vezi mučenja i zlostavljanja Mihajlović Ivice u Kazneno popravnom zavodu Niš, i da o nadjenom stanju eventualno obavesti ovaj Odbor, što ta uprava iz razloga koji su samo činovnicima uprave poznati, do dana pisanja teksta ni nakon pet meseci od slanja akta nije učinila.
U slučaju Ivice Mihajlovića postoje činjenice koje nama i ostalim poznavaocima slučaja nameću pitanje da je Mihajlović Ivica, samo žrtva osoba koje su u celom slučaju iz mraka vukle konce, i stvarno ubile i opljačkale osobu za čije navodno ubistvo je Ivica smešten u zatvor.

Naslovna strana dnevnog lista ’’Nacional’’ povodom slučaja Ivice Mihajlovića

Naime, ubijena Mioljka Vranić, je bila izuzetno bogata žena koja je prema našem saznanju iz neposrednog razgovora sa njoj izuzetno bliskim licima, živela u vanbračnoj zajednici sa Izairom Bašićem, po nacionalnosti Romom, u kući koja je nekad pripadala sada penzionisanom pripadniku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja u Vladičinom Hanu, Nikolić Zlatku, a u kojoj kući je držala teglu zapremine od tri litara sa smotuljcima Švajcarskih franaka naredjanih u vidu krastavčića, zatim kutiju sa 1,5 do 2 kilograma zlatnog nakita, na grudima je nosila veliki medaljon, a svakog dana na prstima imala bar po 6 zlatnih prstenova, a u kući je bio veliki broj skupocenih predmeta. Mioljka nije bila u dobrim odnosima sa Nikolićem a ni sa Izairom, sa kojim se često svadjala prilikom njegovih dolazaka iz Austrije i Švajcarske, zbog čega je u nekoliko navrata intervenisala i policija iz Vladičinog Hana. Izair Bašić je na Kosovu bio u Prištinskom zatvoru na izdržavanju kazne zatvora zbog ubistva, ali je pušten iz zatvora pre isteka vremena kazne na koje je bio osudjen. Uz to, sa odobrenjem policije posedovao je pištolj, koji mu je prilikom jedne svadje sa Mioljkom oduzela policija iz Vladičinog Hana, da bi mu isti nakon nekoliko dana opet vratila. Mioljka je bila u lošim odnosima i sa jednim od sinova Izaira Bašića koje je on imao iz zakonitog braka u Gnjilanu. Mioljka je davala i novac na pozajmicu te je imala veliki broj dužnika. U bližoj okolini kuće u kojoj je Mioljka živela, opljačkane su četiri kuće bogatih ljudi od kojih vlasnici tri kuće žive u inostranstvu. Vlasnici dve opljačkane kuće su nam rekli da znaju ko su lopovi, da to zna i policija iz Vladičinog Hana, ali da zvanično policija iz Vladičinog Hana ne želi da otkrije lopove. Ivica Mihajlović je živeo u kući u susedstvu kuće u kojoj je živela Mioljka, od malena je Mioljki pomagao u kući oko sredjivanjanja kuće, donosio robu iz prodavnice u susedsvu i pomagao joj u svakom drugom pogledu, za koje usluge je Mioljka povremeno Ivici davala novac. Imajući u vidu napred izneto stanje, svi susedi porodice Mihajlović i svi ljudi koji su poznavali Ivicu i njegov odnos sa Mioljkom, pa i Mioljkina rodjena sestra Kovačević Stoja, tvrde da su ubedjeni da Ivica nije ubio ni opljačkao Mioljku, te da je poslužio nekom vrlo moćnom da prikrije ubistvo i pljačku. Naime, Ivica je osudjen za ubistvo Mioljke jer su kod njega nadjene njene stvari ukupne vrednosti oko 175 Evra, dok niko nije odgovorio na pitanje gde su i ko je iz Mioljkine kuće odneo, oko 2 kilograma zlatnog nakita, na hiljade Švajcarskih franaka, zlatni medaljon i prstenje sa njenih ruku, kao i masu vrednih stvari iz njene kuće.

Predmeti zbog kojih je Ivica navodno izvršio ubistvo

Nijedna VREDNA stvar iz Mioljkine kuće nije nadjena u kući Mihajlovića. Naprotiv nadjene su bezvredne stvari u bezvrednoj torbi, koje su pripadale ubijenoj Mioljki, koju su pripadnici policije iz Vladičinog Hana, našli u pomoćnoj zgradi domaćinstva porodice Mihajlović, kako nam reče Ivicina majka ”kao da su torbu oni – misleći na policajce – ostavili tamo gde su je našli”. Ova činjenica dovodi u pitanje zaključak Okružnog suda u Vranju iznet u obrazloženju presude K.br.3/99 od 12.02.2002. godine, da se optuženi Ivica odlučio da Mioljku liši života DA BI DOŠAO DO NJENE IMOVINE. U obrazloženju iste presude pada u oči još jedan u najmanju ruku nelogičan zaključak okružnog suda u Vranju koji na strani 4 obrazloženja najpre konstatuje da je Ivica znao gde se nalazi svaka stvar u Mioljkinoj kući što iznosi rečenicom, ”pa pošto je optuženi znao skoro svaka stvar gde se nalazi u kući”, da bi nakon 12 redova nakon te rečenice konstatovao da je Ivica nakon ubistva Mioljke POČEO SA PREMETAČINOM PO KUĆI. Pri ovakvim konstatacijama suda elementarna logika nameće pitanje DA LI JE LOGIČNO DA ČOVEK KOJI ZNA GDE SE NALAZI SVAKA STVAR U KUĆI VRŠI PREMETAČINU. Da je ovakav zaključak suda neutemeljen govori činjenica da nijedan ubica iz KORISTOLJUBLJA neće vršiti premetačinu po kući da bi oduzeo VELIKI BROJ predmeta koji svi ukupno vrede 7,728,20 dinara, ako već zna gde se nalazi tegla sa stotinama hiljada Švajcarskih franaka, te kutija sa oko dva kilograma zlata, a nadohvat ruke na grudima žrtve mu se nalazi ogroman zlatni medaljon, na rukama zlatno prstenje, a ispred njegovih očiju u regalu razni skupoceni ukrasni predmeti. Sve ovo ukazuje na činjenicu da je sve vredne stvari sa Mioljkinog tela i iz njene kuće uzeo neko DRUGI, neko ko je Mioljku stvarno ubio i temeljno joj ispraznio kuću od svih vrednih stvari, a ne Ivica Mihajlović. Jednostavno nije normalno za ubicu iz koristoljublja da ubije i iz žrtvine kuće odnese bezvredne stvari, a ostavi čitavo bogatstvo koje mu je nadohvat ruke. Tu činjenicu sud u svojoj presudi nije razjasnio, iako konstatuje u obrazloženju da je Mioljka bila bogata žena, da je ubistvo izvršeno iz koristoljublja, sud ne daje odgovor na pitanje GDE JE BOGATSTVO, KO JE UZEO BOGATSVO, ZAŠTO NIJE NADJENO KOD UBICE IZ KORISTOLJUBLJA I PITANJE DA LI JE MOGUĆE DA JE MIOLJKU UBIO ONAJ KOD KOGA JE BOGATSTVO.
Dalje sud u presudi konstatuje da je ubistvo izvršeno kuhinjskim nožem sa narezanim sečivom dužine 10 cm a širine sečiva 1,7 cm, dok lekar patolog u patološkom nalazu konstatuje da na telu Mioljkinog leša postoje dve rane i to jedna na grudnom košu vretanastog oblika, POSTAVLJENA LAKO KOSO UDESNO skoro vertikalno, sa zaobljenim gornjim i oštrim donjim uglom, dužina rane 11 mm a najveća širina 5 mm, i druga rana na vratu vretenastog oblika, donji ugao zaobljen gornji oštar, postavljena KOSO odozgo nadole i udesno, dimenzija 12 x 5 mm, da su ivice i strane na obadve rane GLATKE. Sud prilikom utvrdjivanja činjenica radi donošenja presude i utvrdjivanja Ivicine krivice, nije postavio kako je moguće da nožem čija je širina sečiva 1,7 cm i kojim se seče ustranu, prouzrokuju rane čija je dužina 11 i 12 mm, te da li se nožem sa nazubljenim sečivom kada se njime seče ustranu, nanose rane sa GLATKIM ivicama i stranama ili RAZDERNE rane sa grubim ivicama i stranama. Takodje u presudi sud konstatuje da je Ivica nakon ubistva, da bi prikrio tragove, zapalio Mioljkinu kuću benzinom koji je u kanti doneo od kuće. Nakon razgovora sa komšijama i licima koja su poznavala Ivicu, nameće se zaključak da je kuću mogao da zapali neko ko je već imao takvo iskustvo na Kosovu, u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, a ne i Ivica za koga nam je rečeno da je u najgorem slučaju mogao da razbije čašu u kafani. Po kazivanju Ivicinog oca Vlastimira, tortura nad Ivicom u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, započela je nakon posete jednog pripadnika policije iz Vladičinog Hana, Kazneno popravnom zavodu u Nišu. Obzirom da su u slučaju Mihajlović Ivice iscrpljena sva vanredna pravna sredstva, te na činjenicu da policija u Vladičinom Hanu ni nakon skoro deset godina nije rasvetlila nijednu od kradja koje su se desile u okolini Mioljkine kuće pre njenog ubistva, što ukazuje da nema stvarnu nameru da nadje počinioca koji bi mogao biti pljačkaš Mioljkine kuće i njen pravi ubica, a imajući vidu napred navedene nedoumice iz presude Okružnog suda u Vranju, te spregu policije i pravosudja u tom regionu na štetu gradjana, Odbor za ljudska prava u Leskovcu je pri takvom stanju stvari zatražio mišljenje jednog od najuglednijih lekara patologa u Jugoslaviji, o mogućnosti da se nožem sa nazubljenim sečivom dužine 10 cm a širine 1,7 cm, kojim se seče koso i u stranu nanesu rane sa glatkim ivicama i stranama, dužine 11 odnosno 12 mm a širine 5 mm, da bi smo eventualno doveli u pitanje podobnost sredstva kojim je navodno Ivica izvršio ubistvo, što bi nam poslužila kao polazna osnova za traženje ponavljanja krivičnog postupka u kome je Ivica sa svojih 19 godina poslat u zatvor na 15 godina, uz postojanje svih navedenih nedoumica.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *