tortura
now browsing by category
Slucaj Borisov Miroslava 25 godina starog, iz sela Donja Trebasinja, Opstina Vranje
Borisov Miroslav 25 godina starog, iz sela Donja Trebasinja, Opstina Vranje, Republika Srbija, SR Jugoslavija, potice iz mesovitog braka od oca Daneta –bugarske nacionalnosti i majke Gordane-srpske nacionalnosti, izjasnjava se kao Srbin po nacionalnosti.
Dana 26.07.2000 godine u selu Donja Trebasinja, u prodavnici vlasnistvo Kombinata “Simpo” oko 20,45 sati, policajac Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Vranju, Stevanovic Sasa dok se nalazio u sluzbi-duznosti,bez ikakavog povoda i razloga poceo je da pesnicama udara Borisov Miroslava u predelu glave i lica, u prisustvu veceg broja ljudi, a zatim je policajac Sasa izveo iz prodavnice Miroslava i sutnuo ga nogom.Nakon toga policajac Sasa je sluzbenim vozilom “Lada niva”odveo Miroslava u zgradu policije u Vranju gde je nastavio da tuce rukama Miroslava,ispred sobe dezurnih policajaca” da bi zatim policajac odveo Miroslava u jednu kancelariju u kojoj je poceo da tuce Miroslava sluzbenom palicom, sretstvom podobnim da telo tesko povredi i zdravlje tesko narusi, udarajuci njome Miroslava po glavii ledjima, od kojih udaraca je Miroslav pao na pod i zatvoreno mu je levo oko, poceo da gubi svest, niz lice mu je curila krv.Uprkos tome policajac je naredio Miroslavu da ustane da bi nastavio da ga tuce a tom prilikom je policajac sakama stezao Miroslavov vrat, daveci ga. Tom prilikom policajac je Miroslavu naneo LAKE TELESNE POVREDE u vidu , kontuzije glave i ledja, podkozne krvne podlive na levoj jabucnoj kosti, na levoj usnoj skoljci, na celu, na obrazu sa leve strane, oguljotinu koze i podkozni krvni podliv na vratu sa leve strane, nagnjecenje leve ocne jabucice, podkozni krvni podliv gornjeg i donjeg ocnog kapka levog oka, krvni podliv ispod veznjace ispod levog oka i krvni podliv na levoj polovini vrata i leve jabucice.Za napred navedene povrede Miroslav ima Lekarsko uverenje br.23 izdato od Doma zdravlja u Vranju dana 28.07.2000 godine i fotogravije povreda na glavi i vratu.Nakon maltretiranja policajac je dozvolio Miroslavu da napusti zgradu policije.
Izgled Miroslava neposredno nakon zlostavljanja od strane policije
Izgled Miroslava neposredno nakon zlostavljanja od strane policije
Povod za ovo zlostavljanje je po navodima policje taj sto je Miroslav kriticnom prilikom ispred prodavnice “Simpo” u selu Donja Trebesinja, policajcima Sasi Stevanovicu i njegovom kolegi policajcu Petkovic Miroljubu, uputio uvredljive reci”Evo ih ovi, jebem im majku majmunsku”.Po izjavi pretucenog Miroslava policajac Sasa ga je maltretirao zbog mrznje koju oseca prema Miroslavovom ujaku Draganu Stosicu i celoj Miroslavovoj familiji , jer je policajac Sasa dok je prevozio Miroslava od sela do Vranja u kolima govorio Miroslavu”Jebacu vam pleme, vi cete mene da zapamtite ja sam za vasu rodbinu zakon”.
Pravna kvalifikacija slucaja.Sa aspekta domaceg prava u radnjama policajca Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Vranju Sase Stevanovica u odnosu na ostecenog Borisov Miroslava, stekla su se sva obelezja krivicnih dela Zlastava u sluzbi iz cl.66 i krivicnog dela Laka telesna povreda iz cl.54 st.2 Krivcnog zakona Republike Srbije, u realnom sticaju, uz povredu odredaba cl.25 st.2 i 3 Ustava SR Jugoslavije i cl.26 st.1 i 2 Ustava Republike Srbije, dok su sa aspekta medjunarodnog prava od strane pripadnika srpske policje u odnosu na ostecenog Miroslava grubo preksene zabrane mucenja svirepog i necovecnog ponasanja prema ljudima kojim se vredja njihovo ljudsko dostojanstvo iz cl.5 Deklaracije Generalne Skupstine Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, cl.3 Evropske Konvencije za zastitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i cl.7 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima.
EPILOG:Povodom slucaja, na osnovu nasih saznanja policija u Vranju nije pokretala Disciplinski postupak protiv policajca Sase Stevanovica.
Po zahtevu Opstinskog javnog tuzioca u Vranju, Opstinski sud u Vranju je presudom K.br.42/2001 od dana 19.02.2002 godine, policajcu Stevanovica izrekao Uslovnu osudu na nacin sto mu je za krivicno delo Zlastava u sluzbi i krivicno delo Laka telesna povrede utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci koja se NECE IZVRSITI ako Stevanovic u roku od 2 godine po pravnosnaznosti presude ne izvrsi novo krivicno delo, dok je taj sud istom presudom zrtvi policijske torture Borisov Miroslavu izrekao uslovnu osudu na nacin, sto je uvredljive reci”Evo ih ovi,jebem im majku majmunsku”koje je Miroslav navodno uputio policajcima Stevanovicu i Petkovicu, okvalifikovao kao krivicno delo Ometanje ovlascenog sluzbenog lica u obavljanju poslova bezbednosti li odrzavanja javnog reda i mira, za koje je Miroslavu utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca , KOJA SE NECE IZVRSITI ako Miroslav ne izvrsi novo krivicno delo u roku od 2 godine po pravnosnaznosti presude.Sud je ovakvom presudom STAVIO U ISTU RAVAN zrtvu torture i lice koje ga je zlostavljalo i fakticki i pravno podelio njihovu krivicu za navedeni dogadjaj.Razocaran takvom presudom, i izgubivsi veru u mogucnost da pred sudom dobije satisfakciju za maltretiranje koje je doziveo od policije,Miroslav se na presudu nije zalio.
Pored napred iznetog ovaj slucaj je interesantan i po tome da se isti policajac Sekretarijata u Vranju, Sasa Stevanovic koji je zlostavljao Miroslava u ovom slucaju, iznudjivao iskaz i tesko telesno povredio Tasic Nenada iz Vranja u nasem slucaju pod brojem 21, sto ukazuje na kontinuitet nasilja nad gradjanima u policiji od strane ISTIH pripadnika policije, te da policija ne cini nista da obuzda svoje sluzbenike za naglasenim nasilnickim elementom u njihovom odnosu prema gradjanima, sto dovodi to teskih i bezmalo tragicnih posledica koje smo videli u slucaju Tasic nenada iz Vranja pod br.21.
Slučaj Nenada Tasića iz Vranja
Podaci za izveštaj dobijeni od Nenadovih roditelja, oca Jordana i majke Svetlane, na dan 23.08.2002 godine, obzirom da se na taj dan Nenad nalazio na odeljenju Intenzivne nege Neurohirurskog odeljenja Kliničkog centra u Nišu. Po njihovom kazivanju dana 18.08.2002 godine u jutarnjim časovima oko 06.00 sati Nenad je došao kući i obavestio roditelje da je sa jos tri druga i to Dušanom Veličkovićem 20 godina starim, Aleksandrom Gligorovim 18 godina starim, i Zoranom Ristićem 21 godinu starim, svi iz Vranja pokušao da u toku noći izvrši provalnu kradju u nekoj kući u Vranju, da ih je policija zatekla na delu, da je on pobegao, da su policajci uhvatili ostalu trojicu, i da će policija doći po njega – Nenada kući, te da se ne uzbudjuju zbog toga. U 06.10 sati dana 18.08.2002 godine u njihovu kuću došla su četiri policajca Sekretarijata za unutrašnje poslove u Vranju i Nenada, živog i zdravog, odveli u zgradu policije u Vranju. Nenad je doveden u istu prostoriju u policiji gde su se već nalazila njegova tri druga Dušan, Zoran i Aleksandar i još osmoro policajaca.
Nakon dovodjenja Nenada u navedenu prostoriju je ušao službenik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u civilu, Srdjan Kostić, inače kriminalistički tehničar u Vranjskoj policiji, koji se nalazio pod vidljivim dejstvom alkohola, uzeo službenu palicu, zatim se Nenadu obratio recima “Jel sam ti rekao da ću da te dočekam” a nakon toga je bez ikakakvog povoda počeo da palicom udara Nenada po dlanovima ruku nanevši mu po rukama, dlanovima i nadlanicama, ogromne krvne podlive u toj meri da su mu ruke pocrnele, a prste nije mogao od otoka da savije. Nakon toga Kostić je počeo da udara Nenada palicom po glavi, od kojih udaraca je vidljivo dislocirao Nenadovu donju vilicu a iz Nenadovih ustiju je počela da curi krv iz usta, nakon čega je Kostić prestao da tuče Nenada, ali je tada Nenada nastavio da tuče policajac Vranjske policije u uniformi, Saša Stevanović, na način što je službenom palicom Nenada udarao po rukama i glavi i celom telu, tražeći istovremeno od Nenada da prizna da je učestvovao u kradji u nekoj drugoj kući iz koje je ukradeno 40 Evra rečima ”Gde su 40 Evra, će priznate”. Od udaraca koje mu je zadao policajac, Nenadu je sada donja vilica bila vidljivo dislocirana ali na “drugu stranu” iz Nenadovih ustiju je obilno tekla krv, a na spoljnoj strani obraza videli su se otisci zuba. U takvom stanju Nenad je uspeo da promrmlja i izusti policajcu ”Bacio si me u nesvest”, da mu nije dobro, i tražio da se umije, na šta je policajac Stevanović odgovorio Nenadu da se ne folira, da mu nije ništa, nakon čega je Nenad seo na stolicu, iz usta je Nenadu naglo pokuljala krv izmešana sa nekom belom tečnošću, Nenad je počeo da koluta očima i da gubi svest. Tek tada je policajac Stevanović prestao da udara Nenada, a dva policajca u uniformi su Nenada izveli iz kancelarije i niz hodnik odveli do WC-a i umivaonika da bi se umio. Nakon desetak minuta, Nenadovi drugovi Dušan, Aleksandar i Zoran čuli su neki tresak nakon koga su u kancelariju uletela oba policajca koja su
Izgled Nenada Tasića nakon zlostavljanja
Nenada odvela na umivanje, i usplahirani rekli prisutnim da se Nenad onesvestio. Izašavsi u hodnik, Nenadovi drugovi i ostali policajci koji su prisustvovali Nenadovom prebijanju a da nisu učinili ništa da to spreče, njih osmoro, zatekli su Nenada kao leži na hodniku bez svesti licem okrenutim prema podu, sa ukočenim nogama i prstima ruku, a na levoj strani vrata naglo se dizao ogroman mehur koji je podsećao kao su rekli kao kada “zaba duje gusu” dok mu je iz ustiju curila krv i neka bela tecnost.Nenadov drug Dusan je prisao Nenadu, cija je cela prednja strana bila mokra od vode, i podigavsi kapke na Nenadovim ocima video da je zenica na jednom oku spustena nanise a na dugom oku je zenica bila okrenuta navise.Shvativsi da je Nenad u teskoj komi, drugovi su Nenada podigli na klupu u hodniku policijske zgrade, a policajci su pozvali svog nacelnika i hitnu pomoc.Sluzba hitne pomoci je Nenada u besvesnom stanju odvezla na Hirursko odeljenje Bolnice u Vranju gde je hirug Snezana Zdravkovic, konstatovala da se Nenad nalazi u teskoj komi i da ima ozbiljne komplikacije, te je izdala nalog da se Nanad hitno transportuje na Neurohirursko odeljenje Klinickog centra u Nisu, gde je nenadu izvrsena operacija na mozgu, alekar koji je Nenada operisao koga Nenadov roditelji znaju kao “Buda hirurg” je nakon operacije Nenadovom ocu Jordanu rekao da Nenad u veoma teskom stanju, da ima tesko ostecenje mozga, da mu je oduzeta desna strana i da ima povrede na rukama u vidu oteklina, da se nalazi u komi.Dana 22.08.2002 godine po recima roditelja saznali su od lekara da se u Nenadovim plucima pojavila krv, sto je dodatno komplikovalo situaciju.Medjutim nakon desetak dana provedenih u komi nenad se probudio, na dan 02.09.2002 godine imao je otvoreno jedno oko dok je drugo bilo zarvoreno od povreda, prepoznao je oca ali nije mogao da govori, sto je sve ukazivalo da je Nenad izasao iz kriticne faze opasne po zivot.Cinjenice koje se odnose na batinanje Nenada u zgradi policije, lica koja su ga batinala, sredstva upotrebljena pri batinanju i primenjene metode zlostavljanja, kao i tok izgled povreda, Nenadovim roditeljima ispricali su Dusan, Aleksandar i Zoran koji su tome prisustvovali.Protiv pripadnika Ministarstva unutrasnjih poslova Sekretarijata u Vranju, Kostica i Stevanovica koji su Nenada mucili u zgradi policije, Okruzno tuzilastvo u Vranju stavilo je Zahtev za sprovodjenje istrage Kt.br.129/02 od 20.08.2002 godine zbog krivicnog dela Iznudjivanje iskaza iz cl.65 st.2 u vezi st.1 Krivicnog zakona Republike Srbije.Povodom slucaja a na osnovu stavljenog zahteva Istrazni sudija Okruznog suda u Vranju otvorio je Istragu Ki.br.66/02 u kojoj su dana 20.08.2002 godine kao okrivljeni sasalusani pripadnici policije iz Vranja Kostic i Stevanovic, koji su na prvom saslusanju negirali ne samo izvrsenje dela nego i bilo kakavo nasilno postupanje prema Tasic Nenadu, kriticnom priliko.ISTRAGA JE U TOKU?
PRAVNA KVALIFIKACIJA SLUCAJA
Sa aspekta domaceg zakonodavstav u konkretnom slucaju u radnjama kriminalistickog tehnicara Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Vranju, Srdjana Kostica u odnosu na ostecenog Nenada , postoje svi elementi krivicnog dela Teska telesna povreda iz cl.53 st.2 Krivicnog zakona Republike Srbije, dok u radnjama uniformisanog policajca Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Vranju Sase Stavanovica koji je od Nenada uz batine pokusao da iznudi priznanje za neku kradju za koju je sumnjao da ju je navodno Nenad izvrsio, ima elemenata krivicnog dela Iznudjivanje iskaza iz cl.65 st.2 u vezi sa st.1 Krivicnog zakona Republike Srbije.Radnjama navedenih sluzbenika Srpske policje krse se i odredbe cl.25 st.2 i 3 Ustava Savezne republike Jugoslavije i zabrana iz cl.26 st.2 Ustava Republike Srbije.
Sa aspekta Medjunarodnog prava radnjama sluzbenika Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Srbije, kriminalsitickog tehnicara Krstic Srdjana i policajca Sase Stevanovica, na grub i surov nacin se krsi Zabrana mucenja svirepog i necovecnog postupanja prema ljudima iz cl.5 Deklaracije Generalne Skupstine Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, te odredba cl.3 Konvencije za zastitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i odredba cl.7 Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima.
Roditeljima povredjenog Nenada ukazali smo na mogucnost da im pruzimo pravnu pomoc radi krivicnog gonjenja pripadnika policije i ostvarivanja imovinskopravnog zahteva za naknadu stete, imajuci u vidu nase dosadasnje iskustvo da zrtve policijske torture nemaju efikasnu pravnu zastitu zbog sprege policije i nosioca pravosudnih funkcija koja na jugu Srbije vrlo efikasno funkcionise na stetu gradajana.takodje ponudili smo im u slucaju potrebe i medijsku promociju slucaja preko ANEM-ove, Asocijacija nezavisnih medija, razmene.
Slučaj Mihajlović Ivice iz sela Suva Morava, Opština Vladičin Han
Slučaj je Odboru za ljudska prava u Leskovcu i kancelariji JUKOM-a pri tom Odboru dana 14.01.2002. godine, prijavio Ivicin otac Mihajlović Vlastimir koji navodi da se Ivica po presudama Okružnog suda u Vranju K.br.3/99 od 12.02.1999.godine i po presudi Opštinskog suda u Vladičinom Hanu čiji broj nemamo, osudjen na zbirnu kaznu zatvora od 15 godina za krivično delo Ubistva Vranić Mioljke iz Suve Morave, te krivičnog dela Neovlašćeno držanje eksplozivnih materija i krivično delo Izazivanje opšte opasnosti, i da se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, da ima lični broj 1536, da pre toga nije ni osudjivan niti krivično gonjen, da je u zatvor stavljen sa 19 godina. Dalje navodi da je Ivica u Kazneno popravnom zavodu u Nišu od strane zatvorskih vlasti često i u kontinuitetu izložen mučenju, svirepom i nečovečnom postupanju, kojim se vredja njegovo ljudsko dostojanstvo, da je u izolaciji jednom bio trideset dana i da je u uslovima izolacije od strane zatvorskih službenika zverski pretučen, od batina je toliko zapomagao da je veliki broj zatvorenika to čuo, da su povrede koje je tom prilikom zadobio po glavi i telu, bile takve prirode da je njihove tragove video i Vlastimir prilikom posete Ivici nakon njegovog izlaska iz izolacije, da je tom prilikom iz Ivicinog nosa curio gnoj iz hematoma koji je od batina Ivica zadobio u prednjem čeonom delu sa unutrašnje strane glave, od čega se oko Ivice širio nesnosan smrad. Ivica je tom prilikom ispričao Vlastimiru da su povrede koje su mu u izolaciji zadali zatvorski službenici bile takve da su iziskivale Ivicino odvodjenje u bolnicu kojom prilikom je Ivica pokušao da pobegne, a zatvorski službenici su na njega pucali. Takodje Vlastimir navodi da su zatvorske vlasti Ivicu u više navrata stavljale u izolaciju u trajanju od 5-30 dana da je u izolaciji zverski prebijan, da su jednom prilikom zatvorske vlasti ostavile Ivicu da u izolaciji potpuno nag 5 dana leži vezan za metalni krevet bez dušeka i posteljine, bez hrane, te je Ivica nakon izlaska iz izolacije bio sav iznemogao što je Vlastimiru potvrdio i Ivicin vaspitač u zatvoru koga označava kao Sinišu Nikolića. Zbog torture koja je prema njemu vršena u kazneno popravnom domu u Nišu i nesnosnih uslova boravka zbog kojih je izbijala i pobuna u toj ustanovi, kao i zbog namere zatvorskih vlasti da Ivicu fizički i psihički unište iz razloga koji predstavljaju pozadinu ivicinog zatvaranja, Ivica je iskoristio priliku koja mu se slučajno ukazala ili koju su mu namestile zatvorske vlasti da pobegne iz niškog KPZ, o čemu je pisao i dnevni list “Nacional”, kome se Ivica navodno, nakon bekstva javio pismom, u broju od 23-24.02.2002 godine, u šta Ivicin otac Vlastimir sumnja uveren da su navodno bekstvo iz zatvora inscenirale iste osobe koje su bile dovoljno moćne da Ivicu nevinog smeste u zatvor, sa ciljem da bude ubijen ”prilikom pokušaja bekstva”. Na ovaj zaključak ga navodi i činjenica da mu upravnik KPZ u Nišu nije rekao da je na Ivicu pucano prilikom pokušaja bekstva, da je za tu činjenicu saznao od policajaca iz policije u Vladičinom Hanu koji su dolazili u porodičnu kuću Mihajlovića nakon Ivicinog bekstva iz zatvora.
Ovim povodom Odbor za ljudska prava je aktom od dana 20.02.2002. godine, zamolio Upravu za izvršenje zavodskih sankcija pri Ministarstvu pravde Republike Srbije, da ispita navode Mihajlović Vlastimira u vezi mučenja i zlostavljanja Mihajlović Ivice u Kazneno popravnom zavodu Niš, i da o nadjenom stanju eventualno obavesti ovaj Odbor, što ta uprava iz razloga koji su samo činovnicima uprave poznati, do dana pisanja teksta ni nakon pet meseci od slanja akta nije učinila.
U slučaju Ivice Mihajlovića postoje činjenice koje nama i ostalim poznavaocima slučaja nameću pitanje da je Mihajlović Ivica, samo žrtva osoba koje su u celom slučaju iz mraka vukle konce, i stvarno ubile i opljačkale osobu za čije navodno ubistvo je Ivica smešten u zatvor.
Naslovna strana dnevnog lista ’’Nacional’’ povodom slučaja Ivice Mihajlovića
Naime, ubijena Mioljka Vranić, je bila izuzetno bogata žena koja je prema našem saznanju iz neposrednog razgovora sa njoj izuzetno bliskim licima, živela u vanbračnoj zajednici sa Izairom Bašićem, po nacionalnosti Romom, u kući koja je nekad pripadala sada penzionisanom pripadniku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja u Vladičinom Hanu, Nikolić Zlatku, a u kojoj kući je držala teglu zapremine od tri litara sa smotuljcima Švajcarskih franaka naredjanih u vidu krastavčića, zatim kutiju sa 1,5 do 2 kilograma zlatnog nakita, na grudima je nosila veliki medaljon, a svakog dana na prstima imala bar po 6 zlatnih prstenova, a u kući je bio veliki broj skupocenih predmeta. Mioljka nije bila u dobrim odnosima sa Nikolićem a ni sa Izairom, sa kojim se često svadjala prilikom njegovih dolazaka iz Austrije i Švajcarske, zbog čega je u nekoliko navrata intervenisala i policija iz Vladičinog Hana. Izair Bašić je na Kosovu bio u Prištinskom zatvoru na izdržavanju kazne zatvora zbog ubistva, ali je pušten iz zatvora pre isteka vremena kazne na koje je bio osudjen. Uz to, sa odobrenjem policije posedovao je pištolj, koji mu je prilikom jedne svadje sa Mioljkom oduzela policija iz Vladičinog Hana, da bi mu isti nakon nekoliko dana opet vratila. Mioljka je bila u lošim odnosima i sa jednim od sinova Izaira Bašića koje je on imao iz zakonitog braka u Gnjilanu. Mioljka je davala i novac na pozajmicu te je imala veliki broj dužnika. U bližoj okolini kuće u kojoj je Mioljka živela, opljačkane su četiri kuće bogatih ljudi od kojih vlasnici tri kuće žive u inostranstvu. Vlasnici dve opljačkane kuće su nam rekli da znaju ko su lopovi, da to zna i policija iz Vladičinog Hana, ali da zvanično policija iz Vladičinog Hana ne želi da otkrije lopove. Ivica Mihajlović je živeo u kući u susedstvu kuće u kojoj je živela Mioljka, od malena je Mioljki pomagao u kući oko sredjivanjanja kuće, donosio robu iz prodavnice u susedsvu i pomagao joj u svakom drugom pogledu, za koje usluge je Mioljka povremeno Ivici davala novac. Imajući u vidu napred izneto stanje, svi susedi porodice Mihajlović i svi ljudi koji su poznavali Ivicu i njegov odnos sa Mioljkom, pa i Mioljkina rodjena sestra Kovačević Stoja, tvrde da su ubedjeni da Ivica nije ubio ni opljačkao Mioljku, te da je poslužio nekom vrlo moćnom da prikrije ubistvo i pljačku. Naime, Ivica je osudjen za ubistvo Mioljke jer su kod njega nadjene njene stvari ukupne vrednosti oko 175 Evra, dok niko nije odgovorio na pitanje gde su i ko je iz Mioljkine kuće odneo, oko 2 kilograma zlatnog nakita, na hiljade Švajcarskih franaka, zlatni medaljon i prstenje sa njenih ruku, kao i masu vrednih stvari iz njene kuće.
Predmeti zbog kojih je Ivica navodno izvršio ubistvo
Nijedna VREDNA stvar iz Mioljkine kuće nije nadjena u kući Mihajlovića. Naprotiv nadjene su bezvredne stvari u bezvrednoj torbi, koje su pripadale ubijenoj Mioljki, koju su pripadnici policije iz Vladičinog Hana, našli u pomoćnoj zgradi domaćinstva porodice Mihajlović, kako nam reče Ivicina majka ”kao da su torbu oni – misleći na policajce – ostavili tamo gde su je našli”. Ova činjenica dovodi u pitanje zaključak Okružnog suda u Vranju iznet u obrazloženju presude K.br.3/99 od 12.02.2002. godine, da se optuženi Ivica odlučio da Mioljku liši života DA BI DOŠAO DO NJENE IMOVINE. U obrazloženju iste presude pada u oči još jedan u najmanju ruku nelogičan zaključak okružnog suda u Vranju koji na strani 4 obrazloženja najpre konstatuje da je Ivica znao gde se nalazi svaka stvar u Mioljkinoj kući što iznosi rečenicom, ”pa pošto je optuženi znao skoro svaka stvar gde se nalazi u kući”, da bi nakon 12 redova nakon te rečenice konstatovao da je Ivica nakon ubistva Mioljke POČEO SA PREMETAČINOM PO KUĆI. Pri ovakvim konstatacijama suda elementarna logika nameće pitanje DA LI JE LOGIČNO DA ČOVEK KOJI ZNA GDE SE NALAZI SVAKA STVAR U KUĆI VRŠI PREMETAČINU. Da je ovakav zaključak suda neutemeljen govori činjenica da nijedan ubica iz KORISTOLJUBLJA neće vršiti premetačinu po kući da bi oduzeo VELIKI BROJ predmeta koji svi ukupno vrede 7,728,20 dinara, ako već zna gde se nalazi tegla sa stotinama hiljada Švajcarskih franaka, te kutija sa oko dva kilograma zlata, a nadohvat ruke na grudima žrtve mu se nalazi ogroman zlatni medaljon, na rukama zlatno prstenje, a ispred njegovih očiju u regalu razni skupoceni ukrasni predmeti. Sve ovo ukazuje na činjenicu da je sve vredne stvari sa Mioljkinog tela i iz njene kuće uzeo neko DRUGI, neko ko je Mioljku stvarno ubio i temeljno joj ispraznio kuću od svih vrednih stvari, a ne Ivica Mihajlović. Jednostavno nije normalno za ubicu iz koristoljublja da ubije i iz žrtvine kuće odnese bezvredne stvari, a ostavi čitavo bogatstvo koje mu je nadohvat ruke. Tu činjenicu sud u svojoj presudi nije razjasnio, iako konstatuje u obrazloženju da je Mioljka bila bogata žena, da je ubistvo izvršeno iz koristoljublja, sud ne daje odgovor na pitanje GDE JE BOGATSTVO, KO JE UZEO BOGATSVO, ZAŠTO NIJE NADJENO KOD UBICE IZ KORISTOLJUBLJA I PITANJE DA LI JE MOGUĆE DA JE MIOLJKU UBIO ONAJ KOD KOGA JE BOGATSTVO.
Dalje sud u presudi konstatuje da je ubistvo izvršeno kuhinjskim nožem sa narezanim sečivom dužine 10 cm a širine sečiva 1,7 cm, dok lekar patolog u patološkom nalazu konstatuje da na telu Mioljkinog leša postoje dve rane i to jedna na grudnom košu vretanastog oblika, POSTAVLJENA LAKO KOSO UDESNO skoro vertikalno, sa zaobljenim gornjim i oštrim donjim uglom, dužina rane 11 mm a najveća širina 5 mm, i druga rana na vratu vretenastog oblika, donji ugao zaobljen gornji oštar, postavljena KOSO odozgo nadole i udesno, dimenzija 12 x 5 mm, da su ivice i strane na obadve rane GLATKE. Sud prilikom utvrdjivanja činjenica radi donošenja presude i utvrdjivanja Ivicine krivice, nije postavio kako je moguće da nožem čija je širina sečiva 1,7 cm i kojim se seče ustranu, prouzrokuju rane čija je dužina 11 i 12 mm, te da li se nožem sa nazubljenim sečivom kada se njime seče ustranu, nanose rane sa GLATKIM ivicama i stranama ili RAZDERNE rane sa grubim ivicama i stranama. Takodje u presudi sud konstatuje da je Ivica nakon ubistva, da bi prikrio tragove, zapalio Mioljkinu kuću benzinom koji je u kanti doneo od kuće. Nakon razgovora sa komšijama i licima koja su poznavala Ivicu, nameće se zaključak da je kuću mogao da zapali neko ko je već imao takvo iskustvo na Kosovu, u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, a ne i Ivica za koga nam je rečeno da je u najgorem slučaju mogao da razbije čašu u kafani. Po kazivanju Ivicinog oca Vlastimira, tortura nad Ivicom u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, započela je nakon posete jednog pripadnika policije iz Vladičinog Hana, Kazneno popravnom zavodu u Nišu. Obzirom da su u slučaju Mihajlović Ivice iscrpljena sva vanredna pravna sredstva, te na činjenicu da policija u Vladičinom Hanu ni nakon skoro deset godina nije rasvetlila nijednu od kradja koje su se desile u okolini Mioljkine kuće pre njenog ubistva, što ukazuje da nema stvarnu nameru da nadje počinioca koji bi mogao biti pljačkaš Mioljkine kuće i njen pravi ubica, a imajući vidu napred navedene nedoumice iz presude Okružnog suda u Vranju, te spregu policije i pravosudja u tom regionu na štetu gradjana, Odbor za ljudska prava u Leskovcu je pri takvom stanju stvari zatražio mišljenje jednog od najuglednijih lekara patologa u Jugoslaviji, o mogućnosti da se nožem sa nazubljenim sečivom dužine 10 cm a širine 1,7 cm, kojim se seče koso i u stranu nanesu rane sa glatkim ivicama i stranama, dužine 11 odnosno 12 mm a širine 5 mm, da bi smo eventualno doveli u pitanje podobnost sredstva kojim je navodno Ivica izvršio ubistvo, što bi nam poslužila kao polazna osnova za traženje ponavljanja krivičnog postupka u kome je Ivica sa svojih 19 godina poslat u zatvor na 15 godina, uz postojanje svih navedenih nedoumica.
Slučaj Brkić Slaviše iz Leskovca
Brkić Slaviša je nezaposleno lice, živi u porodici sa takodje nezaposlenim bratom Goranom, nezaposlenom majkom i ocem invalidom koji je vezan za invalidska kolica. Porodicu izdržavaju Slaviša i Goran od novca koji zarade prodajući audio kasete na maloj pokretnoj tezgi. Dana 07.12.2001. godine u Leskovcu u ul.Bulevar oslobodjenja ispred mesare ”MK”, Slaviša i Goran su na pokretnoj tezgi prodavali kasete, kada je ispred tezge stalo lice u civilu koje se nije predstavilo, a Slaviši i Goranu se obratilo rečima: ”mamicu vam jebem, ja li ću zbog vas ovde da se smrzavam”, zatim nogom šutnulo pokretnu tezgu na kojoj su bile izložene kasete, od udarca se tezga srušila, kasete pale na trotoaru lomeći se a lice u civilu je počelo nogama da gazi kasete, što je izazvalo Slavišinog brata Gorana da jednom drvenom palicom zamahne u pravcu civila koji je lomio kasete ali ga nije udaraio. Tek nakon toga Slaviša i Goran su otišli u zgradu leskovačke policije kod inspektora koga znaju kao Žugić da bi prijavili slučaj, kada su upoznati da je lice u civilu koje je šutiralo tezgu i lomilo kasete ustvari inspektor policije, ”kosovski kadar” Jovanović Bratislav, Goran je zadržan na ispitivanju kod inspektora Žugića, a Slavišu je jedan policajac odveo u kancelariju u neposrednom susedstvu do kancelarije inspektora Žugića, i vezao Slavišu policijskim sredstvima za vezivanje za ručicu metalnog ormara u kancelariji a zatim napustio kancelariju. To je bilo oko 1210 sati. Nakon toga u kancelariju je ušao inspektor Bratislav Jovanović, i bez ikakvog povoda je počeo da tuče Slavišu onako vezanog za metalni ormar, na način što je Slavišu desetak puta pesnicama udario po licu, od čega je Slaviši naneo vidljive povrede po glavi u vidu rascepa donje usne, krvarenja iz nosa i krvog podliva na levom uhu. Dok je inspektor tukao Slavišu pretio mu je rečima: ”Ako samo kažeš nekome za ovo, baciću ti bombu u stan, kada me vidiš u gradu da bežiš na drugu stranu ulice ili ću da te bijem i u gradu. Ja sam privodio i tukao Šiptare pa mi nista nisu mogli, a kamoli ti i tvoj brat”, da bi nakon toga inspektor izašao iz kancelarije, ostavivši Slavišu izubijanog, krvavog, i vezanog za ormara. Nakon toga je policajac koga Slaviša ne poznaje odveo Slavišu do umivaonika da se opere od krvi, a zatim ga opet vratio u istu kancelariju i vezao za ormar, gde je držan do 16.00 sati kada su dva inspektora Slavišu i Gorana odveli istražnom sudiji Okružnog suda u Leskovcu, koji je Goranu nakon ispitivanja odredio pritvor, a Slaviša je bez ispitivanja pušten na slobodu oko 1630 sati. Policajci nisu dali Slaviši Rešenje o zadržavanju u policiji.
Motiv za zlostavljanje Slaviše je iživljavanje policijskog inspektora nad nemoćnim-vezanim licem, najverovatnije zbog povredjene sujete.
EPILOG: Povodom slučaja protiv policijskog inspektora Jovanović Bratislava, advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava podneo je krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu Kt.br.74 /02, zbog krivičnog dela Zlostava u službi i Protivpravno lišenje slobode. Do dana pisanja ovog teksta, nije došlo do optuženja inspektora Bratislava Jovanovića, za iživljavanje nad vezanim čovekom Slavišom Brkićem. Nasuprot tome Opštinski sud u Leskovcu je po hitnom postupku osudio Slavišu na tri meseca zatvora efektivno, zbog toga što je navodno, povodom istog dogadjaja, ometao inspektora Jovanović Bratislava u obavljanju poslova bezbednosti.
Slučaj Stojković Predraga iz sela Bobišta
Dana 22.08.2001. godine oko 03.00 sati dok je sa svojim drugom Stanisavljević Ivanom doručkovao u pekari ”Djokić” u Leskovcu, prišao im je policajac Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu, za koga je Predrag saznao da se preziva ”Djokić” i zatražio lične karte na uvid. Dok su Predrag i Ivan policajcu koji je po njihovom kazivanju očigledno bio pod dejstvom alkohola, pokazivali lične karte, isti je pozvao bez razloga Interventnu jedinicu policije i po njihovom dolasku zatražio da Predraga i Ivana odvedu u zgradu policije, na ulaznom stepeništu policijske zgrade dok se Predrag peo stepenicama, osetio je strahovit bol u predelu desnog ramena i plećke, od udarca koji je službenom palicom Predragu zadao sa ledja policajac Djokić, a zatim je policajac još dva puta na isti način udario Predraga, od čega je Predrag počeo da se znoji i dobio napad straha, jer je već imao narušeno zdravlje kao posledicu učešća u ratu 1999. godine i operacije u bolnici u Podgorici, nakon čega je imao i povišen krvni pritisak. Nakon dovodjenja u hodnik zgrade policajac Djokić je rekao ostalim policajcima da Predraga i Ivana vezu za ”lisice” fiksirane na klupama u hodniku što policajci nisu učinili videvši da je njihov kolega Djokić u alkoholisanom stanju, već je jedan od policajaca odveo Predraga na umivaonik da se umije i osveži. Nakon 30 minuta zadržavanja u policiji Predrag i Ivan su pušteni na slobodu, otišli su u pekaru ”Djokić” gde su radnici videli povrede na Predragovim ledjima. Istog dana Predrag je otišao u Hitnu službu Zdravstvenog centra u Leskovcu gde ga je primio lekar koga poznaje po nadimku ”Joca fleka” koji je Predraga upisao u knjigu pacijenata ali mu lekarsko uverenje o povredama nije izdao, naprotiv lekar je odvraćao Predraga od namere da o zadobijenim povredama uzme lekarsko uverenje rečima: ”Ako tužiš ovog policajca, drugi će da te prebije”. Tako da je Predrag lekarsko uverenje dobio tek dana 24.08.2001. godine, u kome se konstatuje da je Predrag zadobio LAKE TELESNE POVREDE TUPINOM MEHANIČKOG ORUDJA u vidu ”nagnječenje desne strane grudnog koša, pretežno lopatice desno, i leve slabinske lože, te krvni podliv grudnog koša-zadnja strana, jedan desno i dva levo” dužine 25 do 30 cm, a širine 2-3 cm. Radi pokretanja krivičnog postupka protiv policajca, Predrag je morao da piše zvanični zahtev policiji pod br.04-07-261/01 od dana 24.08.2001. godine, da bi dobio ime i prezime policajca koji ga je zlostavljao obzirom da nadležni u policiji na usmeni zahtev nisu hteli da mu daju podatke o policajcu koji ga je tukao.
EPILOG: Povodom slučaja protiv policajca Djokića kod Opštinskog suda u Leskovcu vodi se krivični postupak K.br.748/01, za krivično delo Zlostava u službi. Do dana pisanja ovog teksta sud još nije doneo odluku.
Slučaj Bakterović Miodraga, po nacionalnosti Rom, živi u selu Vinarce, Opština Leskovac
Dana 28.01.2001. godine oko 10.00 sati u njegovu kuću u selu Vinarce došla su tri policajca u uniformi i inspektor u civilu koga poznaje kao ”Sašu” iz policije u Leskovcu. Bez naredbe za dovodjenje, Miodraga su lišili slobode i odveli ga u zgradu policije u Leskovcu gde je inspektor Saša odveo Miodraga u jednu kancelariju i sredstvima za vezivanje – ”lisicama” vezao Miodraga za nogu metalnog stola gde je ostao vezan oko tri sata, za koje vreme je inspektor od Miodraga tražio da prizna da je kupio pištolj od nekog Roma po imenu Sejda, a nakon toga inspektor je Miodraga izveo u hodnik policijske zgrade i ”lisicama” ga vezao za radijator u hodniku, odakle ga je nakon 5-6 minuta odvezao i pustio na slobodu policajac Ljubiša Zdravković. Policija mu rešenje o lišenju slobode i zadržavanju u policiji nije dala.
EPILOG: Protiv policajaca Sekretarijata u Leskovcu koji su Miodraga lišili slobode i držali ga vezanog u policiji advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava podneo je krivičnu prijavu Kt.br.661/01 za krivično delo Protivpravno lišenje slobode. Do dana pisanja izveštaja do optuženja nije došlo.
Slučaj Kurtić Sadrije po nacionalnosti Rom, živi u selu Vinarce, Opština Leskovac
Sadrija je dana 27.01.2001. godine, došao u zgradu leskovačke policije na poziv svoga brata Kurtić Srdjana koji se već nalazio i zgradi policije, a policajci su ga primorali da telefonom pozove Sadriju da dodje u policiju. Oko 1530 sati navedenog dana, Sadrija je došao u zgradu leskovačke policije, gde su ga dežurni policajci odveli ispred kancelarije inspektora policije koga poznaje kao ”Saša” i ostavili ga da čeka u hodniku. Nakon izvesnog vremena inspektor Saša je Sadriju odveo u jednu kancelariju gde se već nalazio Rom iz sela Vinarce Bakić Šerif, kome je Saša naredio da napusti kancelariju, a Sadriji naredio da ”kaže sve” na Sadrijinu primedbu da je o dolasku u policiju obavestio svog advokata i da bez advokata neće ništa da govori, inspektor je počeo da udara Sadriju otvorenom šakom po licu, što je video i Bakić Šerif prilikom izlaska iz kancelarije. Istovremeno, inspektor je zahtevao od Sadrije da kaže gde su bombe i pištolj, a zatim nastavio da Sadriju tuče na isti način udarivši ga još desetak puta po licu rukama i ledjima. Kada je Sadrija podigao ruke da se zaštiti od udaraca, Saša je pozvao dvojicu policajaca u uniformama i naredilo im da Sadriju vežu metalnim sredstvima za vezivanje poznatim kao ”lisice” za nogu metalnog stola što su policajci i učinili. Nakon toga su Saša i još jedan policajac koga Sadrija zna kao ”Saša-plavi dečko” pretresli Sadrijinu kuću u Vinarcu, ništa nisu našli, potvrdu o ulaženju u kuću i zapisnik o pretresanju mu nisu dali, a oko 2130 sati, policajci su Sadriji dozvolili da napusti prostorije policije. Rešenje o zadržavanju policajci nisu dali Sadriji.
Motiv zlostavljanja je namera policajaca da od Sadrije izvuku priznanje da nelegalno poseduje oružje.
EPILOG: Policija je zvanično preko lokalne televizije postojanje ovog i ostalih slučajeva zlostavljanja Roma u dane 28 i 29.01.2001. godine negirala. Protiv policijskog inspektora, advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava u Leskovcu podneo je krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu za krivična dela Iznudjivanje iskaza i Protivpravnog lišenja slobode. Do dana izrade teksta do optuženja nije došlo.
Slučaj Bakić Trajčeta 55 godina starog iz sela Vinarce, Opština Leskovac
Dana 27.01.2001. godine, trojica policajaca Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu su na leskovačkoj pijaci Trajčeta lišili slobode i odveli ga u zgradu policije u Leskovcu u kancelariju gde su bila dva inspektora u civilu od kojih jednog Trajče poznaje kao ”Sašu” i jedan policajac u uniformi. Inspektor Saša je odmah počeo da vrši pritisak na Trajčeta, preteći mu batinama, da prizna da poseduje nelegalno oružje psovao je Trajčeta rečima ”šta ti znaš, majku ti cigansku jebem”, zatim naredio Trajčetu da ispruži ruke sa dlanovima naviše a nakon toga su Saša i policajac u uniformi počeli da službenim palicama udaraju Trajčeta po dlanovima, udarivši ga svaki po 20-tak puta, vršeći pritisak da prizna da poseduje oružje, na šta je Trajče odgovorio da osim pištolja koji je njegov otac 25 godina legalno posedovao i koji je prijavljen kao ostavinska masa njegovog oca, drugo oružje ne poseduje. Kada je Trajče od bola pokušao da skloni ruke, Saša i policajac u uniformi su ga palicom udarali po ledjima, a policajac u uniformi je Trajčeta dva puta ošamario po licu, a zatim naredili Trajčetu da se okrene prema zidu, da se o zid nasloni palcem i kažiprstom obeju ruku, a da ostale prste savije. Kako Trajče od bolova u rukama, prste nije mogao da savije policajac u uniformi je Trajčeta palicom udarao po nadlanicama ruku, te je Trajče od bolova morao da povuče ruke sa zida i počeo je da jauče, nakon čega su Saša i policajac u uniformi počeli da tuku Trajčeta rukama po celom telu i da ga šutiraju po nogama, od kojih batina je Trajče pao na pod, a policajac u uniformi mu se uneo u lice govoreći Trajčetu: ”Znaš li šta je Hitler, ja sam gori od Hitlera, ja sam smrt za Cigani i za Jevreji”. Saša i policajac u uniformi tukli su na opisan način Trajčeta u više navrata po 10- 15 minuta, i nakon toga što se Trajče žalio njihovom starešini na postupak prema njemu i nakon činjenice da je policajce upoznao da je srčani bolesnik i da stalno pije lekove, starešina mu je odgovorio ”Oni znaju svoj posao”. Trajče je u policiji zadržan i batinan do 2130 sati dana 27.01.2001. godine, policajci mu o zadržavanju nisu dali rešenje. Za vreme zadržavanja i torture policajci mu nisu dozvolili da jede, niti da pije vodu niti da ide na WC, te je urinirao u pantalone. Advokati Odbora i JUKOM-a napisali su krivičnu prijavu Kt.br.385/01, Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu, koju je Trajče potpisao, protiv službenika policije koji su Trajčeta zlostavljali zbog kr.dela Zlostava u službi. Tužilaštvo je prijavu odbacilo, pa smo napisali Zahtev za sprovodjenje istrage istražnom sudiji Opštinskog suda u Leskovcu koji je potpisao Trajče kao oštećeni. Nije nam poznato da je po zahtevu otvorena istraga.
Osećamo potrebu da vas obavestimo da su službenici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu prilikom racije u selu Vinarce kod Leskovca u dana 28 i 29.01.2001. godine zlostavljali i batinali i pripadnike Romske nacionalnosti Kurtić Sadriju iz Vinarca da prizna da poseduje nelegalno oružje, te Romkinju Jašarević Violetu takodje iz Vinarca, koju je policajac Ljubiša Zdravković batinao u njenoj kući pred decom, i Roma Dejana Zekića iz Vinarca, koji je sveštenik Hrišćanske Evangelističke crkve, koga je policajac Ljubiša Zdravković tukao u prostoriji gde se nalazi propovedaonica i u kojoj vrši službu božju.
Slučaj Ajdarević Miroslava starog 44 godine, po nacionalnosti Rom, živi u selu Vinarce, Opština Leskovac
Dana 28.01.2001 godine oko 08.00 sati u Vinarcu Miroslava su lišili slobode inspektor u civilu ”Saša” i policajac Ljubiša Zdravković, službenici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu i odveli ga u zgradu policije u Leskovcu, i u jednoj prostoriji ga vezali ”lisicama” za radijator gde je ostavljen dva sata. Nakon toga je inspektor ”Saša” odveo Miroslava u kancelariju na spratu zgrade i tražio od Miroslava da mu preda, vatreno oružje koje navodno nelegalno poseduje i istovremeno počeo da tuče Miroslava službenom palicom po glavi, ledjima , ramenima, nogama i dlanovima vršeći istovremeno pritisak na Miroslava da poseduje takvo oružje.
Fotografije sa povredama na ledjima i rukama Miroslava nakon torture u policiji objavljene u listu ’’Prava čoveka’’ koji izdaje Odbor za ljudska prava u Leskovcu
Nakon toga je drugi policajac vezao Miroslava za metalni orman a Saša je izašao iz prostorije ,a nakon povratka u kancelariju inspektor Saša je nastavio da službenom palicom i pesnicom tuče Miroslava po celom telu da bi mu iznudio priznanje da poseduje nelegalno oružje, što su prilikom ulaska u kancelariju videli i policajci Zdravković Ljubiša i još jedan policajac. Taj način zlostavljanja Saša je primenjivao na Miroslavu u više navrata tokom celog dana. Oko 21.00 sati inspektor je Miroslava ”lisicama” vezao za klupu u hodniku nove zgrade policije, gde je Ajdarević Aca iz Vinarca inače Miroslavov brat, doneo hranu i flašu kisele vode Miroslavu, ali je inspektor Saša vodu stavio dalje od klupe tako da je Miroslav mogao da je gleda ali ne i da je dohvati. Da pije vodu Miroslavu je omogućio dežurni policajac tek nakon što je inspektor Saša otišao kući. Miroslav je celu noć izmedju 28. i 29.01.2001. godine, proveo vezan za klupu u hodniku zgrade policije, da bi dana 29.01.2001. godine inspektor Saša Miroslava oko 07.00 sati ponovo odveo u kancelariju na spratu zgrade policije i nastavio da ga službenom palicom tuče po ledjima i ramenima, a kada je Miroslav od batina pao na pod, inspektor je nastavio da ga tuče šutirajući ga nogama po celom telu od čega je Miroslav glasno jaukao. Nakon toga je inspektor naredio Miroslavu da ustane pa je uzeo spravu za vadjenje eksera poznatu kao ”klanfa” , te razdvojene krajeve te sprave stavio u nozdrve Miroslavu i podizao mu glavu govoreći mu ”sada ću da te ubijem” a nakon toga je Miroslava još nekoliko puta udario. Inspektor je prestao da zlostavlja Miroslava kada su policajci masovno počeli da dolaze na posao a oko 1130 sati dozvolio je Miroslavu da napusti policijsku stanicu, dana 29.01.2001. godine, 27 sati od lišenja slobode za koje Miroslavu nije dao nikakvo rešenje. Miroslav je otišao na Hiruško odeljenje leskovačke bolnice, gde je pregledan od lekara i dobio terapiju i lekarsko uverenje da ima LAKE TELESNE POVREDE.Članovi Odbora za ljudska prava u Leskovcu zatekli su Miroslava dana 30.01.2001. godine u popodnevnim časovima, naslonjenog na zid zdravstvene ustanove u blizini kancelarije Odbora gde je doveden radi ukazivanja pomoći i traženja pravne pomoći od Odbora, te su mu u kancelariji Odbora odmah fotografisane povrede na ledjima, ramenu i ruci u vidu ogromnog krvnog podliva. Miroslav se žalio da ima mučninu u stomaku i potrebu za povraćanjem, što je ukazivalo da ima i unutrašnje povrede, za koje smo bili uvereni da ih je konstatovao lekar kod pregleda, što se ispostavilo kao pogrešno, jer su lekari izvršili samo površan pregled i konstatovali ”samo ono što su morali”. Protiv policajaca koji su zlostavljali Miroslava napisali smo krivičnu prijavu Kt.br.662/01, Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu za krivično delo Iznudjivanje iskaza. Do danas do optuženja nije došlo. Kod Miroslava nikakvo oružje nije nadjeno.
Slučaj Zekić Dake star 76 godina, po nacionalnosti Rom, iz sela Vinarce, Opština Leskovac
Dana 27.01.2001. godine, tri policajca i jedan inspektor u civilu, Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijat u Leskovcu došla su u Dakinu kuću oko 10.00 sati, lišili ga slobode i sa većom grupom Roma odveli u zgradu policije u Leskovcu, i metalnim ”lisicama” vezali za ručicu metalnog ormana u jednoj kancelariji. Na svaki sat su ga saslušavali policajci i inspektor koga zna kao “Saša”. Prilikom saslušanja su ga tukli udarajući ga šamarima po licu, udarcima pesnica po ledjima, šutirali ga po nogama, mada ih je molio da ga ne tuku po ledjima jer je ranije imao 4 slomljena rebra, policajci se na to nisu obazirali, već su nastavili da ga na isti način tuku, sa ciljem da prizna da poseduje nelegalno oružje. U jednom trenutku od šutiranja u nogu, od siline udarca, ispalo mu je koleno iz čašice. Vezan za orman ostao je ceo dan 27.01.2001. godine, i noć izmedju 27 i 28.01.2001. godine, koga dana je ujutru odveden u prostoriju kod prijavnice u policijskoj zgradi koja služi kao garderoba, gde su ga ”lisicama” vezali za radijator, kada je nastavio da ga tuče samo inspektor ”Saša” šamarima po licu i šutirajući ga po nogama. U toj prostoriji ostao je vezan ceo dan 28.01.2001. godine i noć izmedju 28. i 29.01. 2001. godine, i dana 29.01.2001. godine do 13.00 sati kada su ga policajci vratili u kuću u selu Vinarcu, gde su izvršili pretres, kojom prilikom ništa nisu našli. Za vreme zadržavanja u policiji nije mu dato rešenje o zadržavanju, policajci mu nisu dali ništa da jede, a vodu je pio kada su ga vodili na WC. Odbor i JUKOM su protiv policajaca podneli krivičnu prijavu Kt.br.662/01, Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu, zbog krivičnog dela Iznudjivanje iskaza i Protivpravno lišenje slobode. Po prijavi nije došlo do optuženja, do dana izrade ovog teksta.
