Archives

Slučaj je Odboru za ljudska prava u Leskovcu i kancelariji JUKOM-a pri tom Odboru dana 14.01.2002. godine, prijavio Ivicin otac Mihajlović Vlastimir koji navodi da se Ivica po presudama Okružnog suda u Vranju K.br.3/99 od 12.02.1999.godine i po presudi Opštinskog suda u Vladičinom Hanu čiji broj nemamo, osudjen na zbirnu kaznu zatvora od 15 godina za krivično delo Ubistva Vranić Mioljke iz Suve Morave, te krivičnog dela Neovlašćeno držanje eksplozivnih materija i krivično delo Izazivanje opšte opasnosti, i da se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, da ima lični broj 1536, da pre toga nije ni osudjivan niti krivično gonjen, da je u zatvor stavljen sa 19 godina. Dalje navodi da je Ivica u Kazneno popravnom zavodu u Nišu od strane zatvorskih vlasti često i u kontinuitetu izložen mučenju, svirepom i nečovečnom postupanju, kojim se vredja njegovo ljudsko dostojanstvo, da je u izolaciji jednom bio trideset dana i da je u uslovima izolacije od strane zatvorskih službenika zverski pretučen, od batina je toliko zapomagao da je veliki broj zatvorenika to čuo, da su povrede koje je tom prilikom zadobio po glavi i telu, bile takve prirode da je njihove tragove video i Vlastimir prilikom posete Ivici nakon njegovog izlaska iz izolacije, da je tom prilikom iz Ivicinog nosa curio gnoj iz hematoma koji je od batina Ivica zadobio u prednjem čeonom delu sa unutrašnje strane glave, od čega se oko Ivice širio nesnosan smrad. Ivica je tom prilikom ispričao Vlastimiru da su povrede koje su mu u izolaciji zadali zatvorski službenici bile takve da su iziskivale Ivicino odvodjenje u bolnicu kojom prilikom je Ivica pokušao da pobegne, a zatvorski službenici su na njega pucali. Takodje Vlastimir navodi da su zatvorske vlasti Ivicu u više navrata stavljale u izolaciju u trajanju od 5-30 dana da je u izolaciji zverski prebijan, da su jednom prilikom zatvorske vlasti ostavile Ivicu da u izolaciji potpuno nag 5 dana leži vezan za metalni krevet bez dušeka i posteljine, bez hrane, te je Ivica nakon izlaska iz izolacije bio sav iznemogao što je Vlastimiru potvrdio i Ivicin vaspitač u zatvoru koga označava kao Sinišu Nikolića. Zbog torture koja je prema njemu vršena u kazneno popravnom domu u Nišu i nesnosnih uslova boravka zbog kojih je izbijala i pobuna u toj ustanovi, kao i zbog namere zatvorskih vlasti da Ivicu fizički i psihički unište iz razloga koji predstavljaju pozadinu ivicinog zatvaranja, Ivica je iskoristio priliku koja mu se slučajno ukazala ili koju su mu namestile zatvorske vlasti da pobegne iz niškog KPZ, o čemu je pisao i dnevni list “Nacional”, kome se Ivica navodno, nakon bekstva javio pismom, u broju od 23-24.02.2002 godine, u šta Ivicin otac Vlastimir sumnja uveren da su navodno bekstvo iz zatvora inscenirale iste osobe koje su bile dovoljno moćne da Ivicu nevinog smeste u zatvor, sa ciljem da bude ubijen ”prilikom pokušaja bekstva”. Na ovaj zaključak ga navodi i činjenica da mu upravnik KPZ u Nišu nije rekao da je na Ivicu pucano prilikom pokušaja bekstva, da je za tu činjenicu saznao od policajaca iz policije u Vladičinom Hanu koji su dolazili u porodičnu kuću Mihajlovića nakon Ivicinog bekstva iz zatvora.
Ovim povodom Odbor za ljudska prava je aktom od dana 20.02.2002. godine, zamolio Upravu za izvršenje zavodskih sankcija pri Ministarstvu pravde Republike Srbije, da ispita navode Mihajlović Vlastimira u vezi mučenja i zlostavljanja Mihajlović Ivice u Kazneno popravnom zavodu Niš, i da o nadjenom stanju eventualno obavesti ovaj Odbor, što ta uprava iz razloga koji su samo činovnicima uprave poznati, do dana pisanja teksta ni nakon pet meseci od slanja akta nije učinila.
U slučaju Ivice Mihajlovića postoje činjenice koje nama i ostalim poznavaocima slučaja nameću pitanje da je Mihajlović Ivica, samo žrtva osoba koje su u celom slučaju iz mraka vukle konce, i stvarno ubile i opljačkale osobu za čije navodno ubistvo je Ivica smešten u zatvor.

Naslovna strana dnevnog lista ’’Nacional’’ povodom slučaja Ivice Mihajlovića

Naime, ubijena Mioljka Vranić, je bila izuzetno bogata žena koja je prema našem saznanju iz neposrednog razgovora sa njoj izuzetno bliskim licima, živela u vanbračnoj zajednici sa Izairom Bašićem, po nacionalnosti Romom, u kući koja je nekad pripadala sada penzionisanom pripadniku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja u Vladičinom Hanu, Nikolić Zlatku, a u kojoj kući je držala teglu zapremine od tri litara sa smotuljcima Švajcarskih franaka naredjanih u vidu krastavčića, zatim kutiju sa 1,5 do 2 kilograma zlatnog nakita, na grudima je nosila veliki medaljon, a svakog dana na prstima imala bar po 6 zlatnih prstenova, a u kući je bio veliki broj skupocenih predmeta. Mioljka nije bila u dobrim odnosima sa Nikolićem a ni sa Izairom, sa kojim se često svadjala prilikom njegovih dolazaka iz Austrije i Švajcarske, zbog čega je u nekoliko navrata intervenisala i policija iz Vladičinog Hana. Izair Bašić je na Kosovu bio u Prištinskom zatvoru na izdržavanju kazne zatvora zbog ubistva, ali je pušten iz zatvora pre isteka vremena kazne na koje je bio osudjen. Uz to, sa odobrenjem policije posedovao je pištolj, koji mu je prilikom jedne svadje sa Mioljkom oduzela policija iz Vladičinog Hana, da bi mu isti nakon nekoliko dana opet vratila. Mioljka je bila u lošim odnosima i sa jednim od sinova Izaira Bašića koje je on imao iz zakonitog braka u Gnjilanu. Mioljka je davala i novac na pozajmicu te je imala veliki broj dužnika. U bližoj okolini kuće u kojoj je Mioljka živela, opljačkane su četiri kuće bogatih ljudi od kojih vlasnici tri kuće žive u inostranstvu. Vlasnici dve opljačkane kuće su nam rekli da znaju ko su lopovi, da to zna i policija iz Vladičinog Hana, ali da zvanično policija iz Vladičinog Hana ne želi da otkrije lopove. Ivica Mihajlović je živeo u kući u susedstvu kuće u kojoj je živela Mioljka, od malena je Mioljki pomagao u kući oko sredjivanjanja kuće, donosio robu iz prodavnice u susedsvu i pomagao joj u svakom drugom pogledu, za koje usluge je Mioljka povremeno Ivici davala novac. Imajući u vidu napred izneto stanje, svi susedi porodice Mihajlović i svi ljudi koji su poznavali Ivicu i njegov odnos sa Mioljkom, pa i Mioljkina rodjena sestra Kovačević Stoja, tvrde da su ubedjeni da Ivica nije ubio ni opljačkao Mioljku, te da je poslužio nekom vrlo moćnom da prikrije ubistvo i pljačku. Naime, Ivica je osudjen za ubistvo Mioljke jer su kod njega nadjene njene stvari ukupne vrednosti oko 175 Evra, dok niko nije odgovorio na pitanje gde su i ko je iz Mioljkine kuće odneo, oko 2 kilograma zlatnog nakita, na hiljade Švajcarskih franaka, zlatni medaljon i prstenje sa njenih ruku, kao i masu vrednih stvari iz njene kuće.

Predmeti zbog kojih je Ivica navodno izvršio ubistvo

Nijedna VREDNA stvar iz Mioljkine kuće nije nadjena u kući Mihajlovića. Naprotiv nadjene su bezvredne stvari u bezvrednoj torbi, koje su pripadale ubijenoj Mioljki, koju su pripadnici policije iz Vladičinog Hana, našli u pomoćnoj zgradi domaćinstva porodice Mihajlović, kako nam reče Ivicina majka ”kao da su torbu oni – misleći na policajce – ostavili tamo gde su je našli”. Ova činjenica dovodi u pitanje zaključak Okružnog suda u Vranju iznet u obrazloženju presude K.br.3/99 od 12.02.2002. godine, da se optuženi Ivica odlučio da Mioljku liši života DA BI DOŠAO DO NJENE IMOVINE. U obrazloženju iste presude pada u oči još jedan u najmanju ruku nelogičan zaključak okružnog suda u Vranju koji na strani 4 obrazloženja najpre konstatuje da je Ivica znao gde se nalazi svaka stvar u Mioljkinoj kući što iznosi rečenicom, ”pa pošto je optuženi znao skoro svaka stvar gde se nalazi u kući”, da bi nakon 12 redova nakon te rečenice konstatovao da je Ivica nakon ubistva Mioljke POČEO SA PREMETAČINOM PO KUĆI. Pri ovakvim konstatacijama suda elementarna logika nameće pitanje DA LI JE LOGIČNO DA ČOVEK KOJI ZNA GDE SE NALAZI SVAKA STVAR U KUĆI VRŠI PREMETAČINU. Da je ovakav zaključak suda neutemeljen govori činjenica da nijedan ubica iz KORISTOLJUBLJA neće vršiti premetačinu po kući da bi oduzeo VELIKI BROJ predmeta koji svi ukupno vrede 7,728,20 dinara, ako već zna gde se nalazi tegla sa stotinama hiljada Švajcarskih franaka, te kutija sa oko dva kilograma zlata, a nadohvat ruke na grudima žrtve mu se nalazi ogroman zlatni medaljon, na rukama zlatno prstenje, a ispred njegovih očiju u regalu razni skupoceni ukrasni predmeti. Sve ovo ukazuje na činjenicu da je sve vredne stvari sa Mioljkinog tela i iz njene kuće uzeo neko DRUGI, neko ko je Mioljku stvarno ubio i temeljno joj ispraznio kuću od svih vrednih stvari, a ne Ivica Mihajlović. Jednostavno nije normalno za ubicu iz koristoljublja da ubije i iz žrtvine kuće odnese bezvredne stvari, a ostavi čitavo bogatstvo koje mu je nadohvat ruke. Tu činjenicu sud u svojoj presudi nije razjasnio, iako konstatuje u obrazloženju da je Mioljka bila bogata žena, da je ubistvo izvršeno iz koristoljublja, sud ne daje odgovor na pitanje GDE JE BOGATSTVO, KO JE UZEO BOGATSVO, ZAŠTO NIJE NADJENO KOD UBICE IZ KORISTOLJUBLJA I PITANJE DA LI JE MOGUĆE DA JE MIOLJKU UBIO ONAJ KOD KOGA JE BOGATSTVO.
Dalje sud u presudi konstatuje da je ubistvo izvršeno kuhinjskim nožem sa narezanim sečivom dužine 10 cm a širine sečiva 1,7 cm, dok lekar patolog u patološkom nalazu konstatuje da na telu Mioljkinog leša postoje dve rane i to jedna na grudnom košu vretanastog oblika, POSTAVLJENA LAKO KOSO UDESNO skoro vertikalno, sa zaobljenim gornjim i oštrim donjim uglom, dužina rane 11 mm a najveća širina 5 mm, i druga rana na vratu vretenastog oblika, donji ugao zaobljen gornji oštar, postavljena KOSO odozgo nadole i udesno, dimenzija 12 x 5 mm, da su ivice i strane na obadve rane GLATKE. Sud prilikom utvrdjivanja činjenica radi donošenja presude i utvrdjivanja Ivicine krivice, nije postavio kako je moguće da nožem čija je širina sečiva 1,7 cm i kojim se seče ustranu, prouzrokuju rane čija je dužina 11 i 12 mm, te da li se nožem sa nazubljenim sečivom kada se njime seče ustranu, nanose rane sa GLATKIM ivicama i stranama ili RAZDERNE rane sa grubim ivicama i stranama. Takodje u presudi sud konstatuje da je Ivica nakon ubistva, da bi prikrio tragove, zapalio Mioljkinu kuću benzinom koji je u kanti doneo od kuće. Nakon razgovora sa komšijama i licima koja su poznavala Ivicu, nameće se zaključak da je kuću mogao da zapali neko ko je već imao takvo iskustvo na Kosovu, u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, a ne i Ivica za koga nam je rečeno da je u najgorem slučaju mogao da razbije čašu u kafani. Po kazivanju Ivicinog oca Vlastimira, tortura nad Ivicom u Kazneno popravnom zavodu u Nišu, započela je nakon posete jednog pripadnika policije iz Vladičinog Hana, Kazneno popravnom zavodu u Nišu. Obzirom da su u slučaju Mihajlović Ivice iscrpljena sva vanredna pravna sredstva, te na činjenicu da policija u Vladičinom Hanu ni nakon skoro deset godina nije rasvetlila nijednu od kradja koje su se desile u okolini Mioljkine kuće pre njenog ubistva, što ukazuje da nema stvarnu nameru da nadje počinioca koji bi mogao biti pljačkaš Mioljkine kuće i njen pravi ubica, a imajući vidu napred navedene nedoumice iz presude Okružnog suda u Vranju, te spregu policije i pravosudja u tom regionu na štetu gradjana, Odbor za ljudska prava u Leskovcu je pri takvom stanju stvari zatražio mišljenje jednog od najuglednijih lekara patologa u Jugoslaviji, o mogućnosti da se nožem sa nazubljenim sečivom dužine 10 cm a širine 1,7 cm, kojim se seče koso i u stranu nanesu rane sa glatkim ivicama i stranama, dužine 11 odnosno 12 mm a širine 5 mm, da bi smo eventualno doveli u pitanje podobnost sredstva kojim je navodno Ivica izvršio ubistvo, što bi nam poslužila kao polazna osnova za traženje ponavljanja krivičnog postupka u kome je Ivica sa svojih 19 godina poslat u zatvor na 15 godina, uz postojanje svih navedenih nedoumica.

Brkić Slaviša je nezaposleno lice, živi u porodici sa takodje nezaposlenim bratom Goranom, nezaposlenom majkom i ocem invalidom koji je vezan za invalidska kolica. Porodicu izdržavaju Slaviša i Goran od novca koji zarade prodajući audio kasete na maloj pokretnoj tezgi. Dana 07.12.2001. godine u Leskovcu u ul.Bulevar oslobodjenja ispred mesare ”MK”, Slaviša i Goran su na pokretnoj tezgi prodavali kasete, kada je ispred tezge stalo lice u civilu koje se nije predstavilo, a Slaviši i Goranu se obratilo rečima: ”mamicu vam jebem, ja li ću zbog vas ovde da se smrzavam”, zatim nogom šutnulo pokretnu tezgu na kojoj su bile izložene kasete, od udarca se tezga srušila, kasete pale na trotoaru lomeći se a lice u civilu je počelo nogama da gazi kasete, što je izazvalo Slavišinog brata Gorana da jednom drvenom palicom zamahne u pravcu civila koji je lomio kasete ali ga nije udaraio. Tek nakon toga Slaviša i Goran su otišli u zgradu leskovačke policije kod inspektora koga znaju kao Žugić da bi prijavili slučaj, kada su upoznati da je lice u civilu koje je šutiralo tezgu i lomilo kasete ustvari inspektor policije, ”kosovski kadar” Jovanović Bratislav, Goran je zadržan na ispitivanju kod inspektora Žugića, a Slavišu je jedan policajac odveo u kancelariju u neposrednom susedstvu do kancelarije inspektora Žugića, i vezao Slavišu policijskim sredstvima za vezivanje za ručicu metalnog ormara u kancelariji a zatim napustio kancelariju. To je bilo oko 1210 sati. Nakon toga u kancelariju je ušao inspektor Bratislav Jovanović, i bez ikakvog povoda je počeo da tuče Slavišu onako vezanog za metalni ormar, na način što je Slavišu desetak puta pesnicama udario po licu, od čega je Slaviši naneo vidljive povrede po glavi u vidu rascepa donje usne, krvarenja iz nosa i krvog podliva na levom uhu. Dok je inspektor tukao Slavišu pretio mu je rečima: ”Ako samo kažeš nekome za ovo, baciću ti bombu u stan, kada me vidiš u gradu da bežiš na drugu stranu ulice ili ću da te bijem i u gradu. Ja sam privodio i tukao Šiptare pa mi nista nisu mogli, a kamoli ti i tvoj brat”, da bi nakon toga inspektor izašao iz kancelarije, ostavivši Slavišu izubijanog, krvavog, i vezanog za ormara. Nakon toga je policajac koga Slaviša ne poznaje odveo Slavišu do umivaonika da se opere od krvi, a zatim ga opet vratio u istu kancelariju i vezao za ormar, gde je držan do 16.00 sati kada su dva inspektora Slavišu i Gorana odveli istražnom sudiji Okružnog suda u Leskovcu, koji je Goranu nakon ispitivanja odredio pritvor, a Slaviša je bez ispitivanja pušten na slobodu oko 1630 sati. Policajci nisu dali Slaviši Rešenje o zadržavanju u policiji.
Motiv za zlostavljanje Slaviše je iživljavanje policijskog inspektora nad nemoćnim-vezanim licem, najverovatnije zbog povredjene sujete.
EPILOG: Povodom slučaja protiv policijskog inspektora Jovanović Bratislava, advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava podneo je krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu Kt.br.74 /02, zbog krivičnog dela Zlostava u službi i Protivpravno lišenje slobode. Do dana pisanja ovog teksta, nije došlo do optuženja inspektora Bratislava Jovanovića, za iživljavanje nad vezanim čovekom Slavišom Brkićem. Nasuprot tome Opštinski sud u Leskovcu je po hitnom postupku osudio Slavišu na tri meseca zatvora efektivno, zbog toga što je navodno, povodom istog dogadjaja, ometao inspektora Jovanović Bratislava u obavljanju poslova bezbednosti.

Dana 22.08.2001. godine oko 03.00 sati dok je sa svojim drugom Stanisavljević Ivanom doručkovao u pekari ”Djokić” u Leskovcu, prišao im je policajac Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu, za koga je Predrag saznao da se preziva ”Djokić” i zatražio lične karte na uvid. Dok su Predrag i Ivan policajcu koji je po njihovom kazivanju očigledno bio pod dejstvom alkohola, pokazivali lične karte, isti je pozvao bez razloga Interventnu jedinicu policije i po njihovom dolasku zatražio da Predraga i Ivana odvedu u zgradu policije, na ulaznom stepeništu policijske zgrade dok se Predrag peo stepenicama, osetio je strahovit bol u predelu desnog ramena i plećke, od udarca koji je službenom palicom Predragu zadao sa ledja policajac Djokić, a zatim je policajac još dva puta na isti način udario Predraga, od čega je Predrag počeo da se znoji i dobio napad straha, jer je već imao narušeno zdravlje kao posledicu učešća u ratu 1999. godine i operacije u bolnici u Podgorici, nakon čega je imao i povišen krvni pritisak. Nakon dovodjenja u hodnik zgrade policajac Djokić je rekao ostalim policajcima da Predraga i Ivana vezu za ”lisice” fiksirane na klupama u hodniku što policajci nisu učinili videvši da je njihov kolega Djokić u alkoholisanom stanju, već je jedan od policajaca odveo Predraga na umivaonik da se umije i osveži. Nakon 30 minuta zadržavanja u policiji Predrag i Ivan su pušteni na slobodu, otišli su u pekaru ”Djokić” gde su radnici videli povrede na Predragovim ledjima. Istog dana Predrag je otišao u Hitnu službu Zdravstvenog centra u Leskovcu gde ga je primio lekar koga poznaje po nadimku ”Joca fleka” koji je Predraga upisao u knjigu pacijenata ali mu lekarsko uverenje o povredama nije izdao, naprotiv lekar je odvraćao Predraga od namere da o zadobijenim povredama uzme lekarsko uverenje rečima: ”Ako tužiš ovog policajca, drugi će da te prebije”. Tako da je Predrag lekarsko uverenje dobio tek dana 24.08.2001. godine, u kome se konstatuje da je Predrag zadobio LAKE TELESNE POVREDE TUPINOM MEHANIČKOG ORUDJA u vidu ”nagnječenje desne strane grudnog koša, pretežno lopatice desno, i leve slabinske lože, te krvni podliv grudnog koša-zadnja strana, jedan desno i dva levo” dužine 25 do 30 cm, a širine 2-3 cm. Radi pokretanja krivičnog postupka protiv policajca, Predrag je morao da piše zvanični zahtev policiji pod br.04-07-261/01 od dana 24.08.2001. godine, da bi dobio ime i prezime policajca koji ga je zlostavljao obzirom da nadležni u policiji na usmeni zahtev nisu hteli da mu daju podatke o policajcu koji ga je tukao.
EPILOG: Povodom slučaja protiv policajca Djokića kod Opštinskog suda u Leskovcu vodi se krivični postupak K.br.748/01, za krivično delo Zlostava u službi. Do dana pisanja ovog teksta sud još nije doneo odluku.

Dana 28.01.2001. godine oko 10.00 sati u njegovu kuću u selu Vinarce došla su tri policajca u uniformi i inspektor u civilu koga poznaje kao ”Sašu” iz policije u Leskovcu. Bez naredbe za dovodjenje, Miodraga su lišili slobode i odveli ga u zgradu policije u Leskovcu gde je inspektor Saša odveo Miodraga u jednu kancelariju i sredstvima za vezivanje – ”lisicama” vezao Miodraga za nogu metalnog stola gde je ostao vezan oko tri sata, za koje vreme je inspektor od Miodraga tražio da prizna da je kupio pištolj od nekog Roma po imenu Sejda, a nakon toga inspektor je Miodraga izveo u hodnik policijske zgrade i ”lisicama” ga vezao za radijator u hodniku, odakle ga je nakon 5-6 minuta odvezao i pustio na slobodu policajac Ljubiša Zdravković. Policija mu rešenje o lišenju slobode i zadržavanju u policiji nije dala.
EPILOG: Protiv policajaca Sekretarijata u Leskovcu koji su Miodraga lišili slobode i držali ga vezanog u policiji advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava podneo je krivičnu prijavu Kt.br.661/01 za krivično delo Protivpravno lišenje slobode. Do dana pisanja izveštaja do optuženja nije došlo.

Sadrija je dana 27.01.2001. godine, došao u zgradu leskovačke policije na poziv svoga brata Kurtić Srdjana koji se već nalazio i zgradi policije, a policajci su ga primorali da telefonom pozove Sadriju da dodje u policiju. Oko 1530 sati navedenog dana, Sadrija je došao u zgradu leskovačke policije, gde su ga dežurni policajci odveli ispred kancelarije inspektora policije koga poznaje kao ”Saša” i ostavili ga da čeka u hodniku. Nakon izvesnog vremena inspektor Saša je Sadriju odveo u jednu kancelariju gde se već nalazio Rom iz sela Vinarce Bakić Šerif, kome je Saša naredio da napusti kancelariju, a Sadriji naredio da ”kaže sve” na Sadrijinu primedbu da je o dolasku u policiju obavestio svog advokata i da bez advokata neće ništa da govori, inspektor je počeo da udara Sadriju otvorenom šakom po licu, što je video i Bakić Šerif prilikom izlaska iz kancelarije. Istovremeno, inspektor je zahtevao od Sadrije da kaže gde su bombe i pištolj, a zatim nastavio da Sadriju tuče na isti način udarivši ga još desetak puta po licu rukama i ledjima. Kada je Sadrija podigao ruke da se zaštiti od udaraca, Saša je pozvao dvojicu policajaca u uniformama i naredilo im da Sadriju vežu metalnim sredstvima za vezivanje poznatim kao ”lisice” za nogu metalnog stola što su policajci i učinili. Nakon toga su Saša i još jedan policajac koga Sadrija zna kao ”Saša-plavi dečko” pretresli Sadrijinu kuću u Vinarcu, ništa nisu našli, potvrdu o ulaženju u kuću i zapisnik o pretresanju mu nisu dali, a oko 2130 sati, policajci su Sadriji dozvolili da napusti prostorije policije. Rešenje o zadržavanju policajci nisu dali Sadriji.
Motiv zlostavljanja je namera policajaca da od Sadrije izvuku priznanje da nelegalno poseduje oružje.
EPILOG: Policija je zvanično preko lokalne televizije postojanje ovog i ostalih slučajeva zlostavljanja Roma u dane 28 i 29.01.2001. godine negirala. Protiv policijskog inspektora, advokat JUKOM-a i Odbora za ljudska prava u Leskovcu podneo je krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu za krivična dela Iznudjivanje iskaza i Protivpravnog lišenja slobode. Do dana izrade teksta do optuženja nije došlo.

Dana 27.01.2001. godine, trojica policajaca Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu su na leskovačkoj pijaci Trajčeta lišili slobode i odveli ga u zgradu policije u Leskovcu u kancelariju gde su bila dva inspektora u civilu od kojih jednog Trajče poznaje kao ”Sašu” i jedan policajac u uniformi. Inspektor Saša je odmah počeo da vrši pritisak na Trajčeta, preteći mu batinama, da prizna da poseduje nelegalno oružje psovao je Trajčeta rečima ”šta ti znaš, majku ti cigansku jebem”, zatim naredio Trajčetu da ispruži ruke sa dlanovima naviše a nakon toga su Saša i policajac u uniformi počeli da službenim palicama udaraju Trajčeta po dlanovima, udarivši ga svaki po 20-tak puta, vršeći pritisak da prizna da poseduje oružje, na šta je Trajče odgovorio da osim pištolja koji je njegov otac 25 godina legalno posedovao i koji je prijavljen kao ostavinska masa njegovog oca, drugo oružje ne poseduje. Kada je Trajče od bola pokušao da skloni ruke, Saša i policajac u uniformi su ga palicom udarali po ledjima, a policajac u uniformi je Trajčeta dva puta ošamario po licu, a zatim naredili Trajčetu da se okrene prema zidu, da se o zid nasloni palcem i kažiprstom obeju ruku, a da ostale prste savije. Kako Trajče od bolova u rukama, prste nije mogao da savije policajac u uniformi je Trajčeta palicom udarao po nadlanicama ruku, te je Trajče od bolova morao da povuče ruke sa zida i počeo je da jauče, nakon čega su Saša i policajac u uniformi počeli da tuku Trajčeta rukama po celom telu i da ga šutiraju po nogama, od kojih batina je Trajče pao na pod, a policajac u uniformi mu se uneo u lice govoreći Trajčetu: ”Znaš li šta je Hitler, ja sam gori od Hitlera, ja sam smrt za Cigani i za Jevreji”. Saša i policajac u uniformi tukli su na opisan način Trajčeta u više navrata po 10- 15 minuta, i nakon toga što se Trajče žalio njihovom starešini na postupak prema njemu i nakon činjenice da je policajce upoznao da je srčani bolesnik i da stalno pije lekove, starešina mu je odgovorio ”Oni znaju svoj posao”. Trajče je u policiji zadržan i batinan do 2130 sati dana 27.01.2001. godine, policajci mu o zadržavanju nisu dali rešenje. Za vreme zadržavanja i torture policajci mu nisu dozvolili da jede, niti da pije vodu niti da ide na WC, te je urinirao u pantalone. Advokati Odbora i JUKOM-a napisali su krivičnu prijavu Kt.br.385/01, Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu, koju je Trajče potpisao, protiv službenika policije koji su Trajčeta zlostavljali zbog kr.dela Zlostava u službi. Tužilaštvo je prijavu odbacilo, pa smo napisali Zahtev za sprovodjenje istrage istražnom sudiji Opštinskog suda u Leskovcu koji je potpisao Trajče kao oštećeni. Nije nam poznato da je po zahtevu otvorena istraga.
Osećamo potrebu da vas obavestimo da su službenici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijata u Leskovcu prilikom racije u selu Vinarce kod Leskovca u dana 28 i 29.01.2001. godine zlostavljali i batinali i pripadnike Romske nacionalnosti Kurtić Sadriju iz Vinarca da prizna da poseduje nelegalno oružje, te Romkinju Jašarević Violetu takodje iz Vinarca, koju je policajac Ljubiša Zdravković batinao u njenoj kući pred decom, i Roma Dejana Zekića iz Vinarca, koji je sveštenik Hrišćanske Evangelističke crkve, koga je policajac Ljubiša Zdravković tukao u prostoriji gde se nalazi propovedaonica i u kojoj vrši službu božju.

Zorica je 40 godina stara, duševno je bolesna, živi u neuslovnoj i trošnoj kući u fazi propadanja sa ocem Bogosavom i majkom Radmilom.U toku 2001 godine počev od juna pa do 15.10.2001. godine otac Bogosav je Zoricu od 05.00 do 23.00 sati, svakog dana , držao zaključanu u memljivom podrumu porodične kuće, koji je ceo ukopan u zemlju, iznad zemlje se nalazi samo jedan nezastakljeni otvor dimenzija 35×35 cm, koji više podseća na staju, u kome se nalazio i jedan primitivan ležaj na kome je Zorica sedela i spavala. Otac je Zoricu hranio jednom u toku dana, na način što joj je maloj plastičnoj

Izgled podruma u kome je Zorica više meseci bila zatvorena

Lice Zorice nakon njenog izlaska iz podruma

Izgled Zorice nakon zlostavljanja – otečeno uvo i slomljena vilica

posudi ujutru ostavljao neku hranu koju bi nekad pojeli psi ili mačke. U 23.00 sati svakog dana otac je Zoricu odvodio u kuću gde je boravila do 05.00 sati narednog dana kada je opet vodio u podrum. U toku dana i noći otac Bogosav je iz razloga koje nismo uspeli da saznamo, stalno tukao Zoricu nanosivši joj povrede po telu i licu, koje niko nije zbrinjavao, te je Zorica zbog bolova od batina i povreda, te dugotrajne izolacije u mračnom i memljivom podrumu, stalno dozivala i molila za pomoć, a kad su jauci postali nepodnošljivi i za komšije, oni su slučaj prijavili Odboru za ljudska prava u Leskovcu. Po nalogu načelnika leskovačke policije Zorana Stojanovića na lice mesta je izašla patrola policijske stanice u Bojniku i pravnik i psiholog Odbora sa ekipom TV Leskovca koja je slučaj zabeležila kamerom, Zoricu smo zatekli u jadnom stanju, odavala je utisak starice od 70 godina, sa povredama na licu u vidu slomljene vilice, naduvenog uva koje je od otoka bilo potpuno zatvoreno, a prilikom pregleda od strane lekara ustanovljeno je da po telu ima više otvorenih rana koje su zbrinute u Domu zdravlja u Bojniku. Angažovanjem članova Odbora i predusretljivošću osoblja Centra za zbrinjavanje odraslih ”Kuline” kod Aleksinca, za desetak dana smo Zoricu smestili u taj centar za odrasle gde i sada boravi.